4O

Dešavanja oko fudbalske utakmice Srbija Albanija predstavljaju savršen okvir za opis mnogih deformiteta koje društvo Balkana udaljava od normalnosti. Stoga je veoma značajno i kako celu situaciju prenose mediji. Jer razne su se stvari izdešavale a ostaviće i razne posledice a kakve to najviše ipak zavisi od načina na koji će biti zabeležene u medijima.

O DOGAĐAJIMA

(1) Atmosfera na stadionu je bila tipično balkanska. Skandiralo se "ubizakoljidašiptarnepostoji" i "ubiubiubišitarašiptaraaaaaaaaaa", zviždalo se himni Albanije, čak i više nego se nekad zviždalo na "Hej Sloveni". (Pevale su se još neke pesme ali o tome kasnije). U direktnom prenosu RTS-a se to uporno ignorisalo, verovatno jer i nije problem jer navikli smo. Više puta je istaknuto kako publika podržava našu reprezentaciju i da nam je to sad jako potrebno (jedinstvo i podrška) zbog lošeg rezultata u Jermeniji. To što podrška svojima znači pobi one druge novinarima RTS-a nije smetalo jer nomen est omen. Bastilja je ušla u narod i poistovetila se s najnižim porivima brloga.

(2) Utakmica je (bar ono odigrano od nje) bila haotična. Bane Ivanović je pokušavao da da gol pokušavajući da igra na svim mogućim pozicijama pokušavajući da ni u jednom segmentu svoje igre ne iskaže disciplinu i poštovanje formacije koju iskazuje u Čelziju. Što se Advokata tiče bolje bi bilo da se pridružio štrajku.

(3) Dron ili kvadrikopter. Naučićemo razliku ovih dana. Na njemu zakačena zastava sa "Albanijom u prirodnim granicama" (citat sa Prve - priznajem da ne bih znao da je opišem) sa slikama prvog premijera Albanije i nekim komitom iz balkanskih ratova (isti tekst kao u prethodnoj zagradi). Što se tiče onih na stadionu verujem da su mislili da je u pitanju albanska zastava. Sudija zaustavlja tekmu, lebdelica lebdi, atmosfera na stadionu postaje sve usijanija, Mitrović skače i dohvata zastavu ,vuče je naniže, namotava kanape kako bi i kvadrikopter bio prizemljen. Tog trenutka se u njega zatrčavaju dva albanska fudbalera (nemam želju da budalama učim imena) kako bi mu oteli "zastavu" jer ona je svetinja za budale i situacija na stadionu eskalira. U sledećih nekoliko minuta ima trčanja po terenu, albanci živo zainteresovani da spasu svoju svetinju uspevaju da je otmu (mada nisam stekao utisak da ih je neko u toem i sprečavao) a u teren utrčava nekoliko "navijača". Dolazi do razmene udaraca, većina albanskih fudbalera beži ka tunelu, tu se neki srpski fudbaleri podmeću kiši predmeta koji doleću sa tribina. Sledi nekoliko desetina minuta razvlačenja donošenja odluke da li će utakmica biti nastavljena ili ne a na kraju se zvanično i prekida.

(4) Dok "novinari" RTS-a troše vreme čekajući da konačna odluka bude objavljena (prisustvovali smo savršenom toku svesti dragog nam Ace Stojanovića kom ovog puta iskazujem divljenje do imbecilnosti, ko nikad nije bio sam ispred mikrofona ništa ne zna o usamljenosti) prenos u jednom trenutku odlazi do tribine gde stručni novinar i stručni komentator pokušavaju da stručno ocene šta se dešava a u kadar (dva puta) uleće kreatura sa zastavama nekoliko država na svojoj majci i uzvikuje parolu "Vučiću homoseksualče".

(5) Bizarni kraj večeri je bila informacija da je na stadionu uhapšen pa pušten jer je američki državljanin i brat albanskog premijera jer je lično organizovao (da li i upravljao samom letelicom?) celom "provokacijom" (što je već postao zvanični naziv incidenta sa letećom zavesom).

O REAKCIJAMA

Reakcije svih strana su bile hitre, očekivane i sasvim primerene ludilu i besmislu koje zovemo realnost. Neke su bile spontane, jednostavno deo ličnosti aktera, neke su možda bile i odglumljene i uvežbane.

(1) Albanska zastava na srpskom stadionu je provokacija. Tako je bar sad svima jasno. Na stranu činjenica da se igra utakmica sa Albanijom pa je nekako očekivano ako se fudbal doživi kao igra a sportsko takmičenje kao priredba da navijači oba tima budu prisutni i navijaju. S tim što ne mislim da navijanje mora biti nešto preterano pristojno, pominjanje šire i uže familije je sasvim očekivano, provokacije raznih vrsta deo su tog haosa na tribinama. Granica koja se ne prelazi je ona vezana za nasilje. Mutna kakva god ta granica bila sinoćna "pomalo nesportska atmosfera" kako su je naivno na RTS-u opisivali bila je pređena. Zato i takva reakcija na zastavu. Na ovom prostoru javni servisi dugo već lože svoja plemena, ucrtavaju unutrašnje granice, podgrevaju mržnju i zatvorenost. Da je u pitanju samo sportski događaj sa normalnim navijanjem neopterećenim ratovima, bez jebaćemoimkevuzasveštosunamikadučinili pristupa, uletanje kvadrikoptera sa zastavom bi se samo brojalo kao poen u provokacijama za jednu stranu. Upišeš i furaš dalje. (Neću sad širiti priču na to da je taj kvadrikopter ipak kreativniji od pukog žvrljanja autobusa, penjanje na ogradu, ubacivanje baklji i sličnog. Fina stvar, šteta što je rađena sa razumevanjem kakvu će reakciju izazvati). A reakcija je bila kao na keca: dron pa utrčavanje albanskih fudbalera u odbrani zastave(?) pa publika sa tribina...

(2) U celom haosu najprofesionalniji su ipak bili fudbaleri srpske reprezentacije. Koliko god igrali smušeno i fudbalski neprivlačno u celom nastalom haosu reagovali su potpuno sportski. Mitrovićevo pecanje leteće zavese i pokušaj skidanja leteće sprave je pokušaj da se predmet koji je prekinuo utakmicu preda sudijama na nadležnost i da se raščisti prostor za igru (lošu ali ipak fudbalsku)... Natrčavanje albanskih branitelja zastave je pak čista politika i prizemnost koja izaziva eskalaciju i sukob i nasilje. Sve to začinjeno ulogom žrtve. Balkan u svoj svojoj lepoti. Na kraju plemena igraju svoj ritualni trijumfalni ples. Albanci širom balkana slave prekid!?!?!? Jedina smislena reakcija (ako je i neistinita nebitno je ali da ipak prepišem kako bih verovatno posmatrao celu priču da sam iz drugog plemena) je od Berišine unuke: "Ona je svojim sunarodnicima Albancima zamerila i što su ''goreli od želje'' da kažu da su Srbi necivilizovani i da na utakmici protiv srpske reprezentacije dokažu ''svoj patriotazam'', ali su u praksi svojim psovanjem i tučom pokazali sve, a dostojanstvo nikako." Ti Maltezi su stvarno likovi za poštovanje.

(3) Reakcija Nebojše Stefanovića na celovečernja dešavanja u Beogradu je isto očekivana. On nije ministar policije jer nešto zna, nije na toj poziciji ni da bi nešto postigao od onog što piše u zakonu. On je tamo jer je Aleksandar Vučić rešio da on bude tamo. Sposobnosti, ciljevi, zakoni su nebitni. Bitna je samo volja i simpatija Aleksandra Vučića. Zato je on i zgrožen kao čovek. Oseća potrebu da Aleksandar Vučić ne bude povređen i uvređen i da ne počne da luta i traži krivca pa da se nekako ne zapita a ko je odgovoran za bezbednost na stadionu? Zna da je Vučić drama queen, da se sve vrti oko njega, da je njemu uvek najteže, da je on uvek samo on lično napadnuti i da je to centar svih dešavanja. Propustio je priliku da dovoljno jasno odreaguje kad je bratovog brata brat pretučen (isto propust i odgovornost ministra policije ko god to bio) pa je sad spreman da grešku ispravi. Druga perspektiva istog događaja je vezana za pevanje pesmice koju je skoro ceo stadion mešao sa porukama Šiptarima a bila je upućena Vučiću. Lik koji je ugasio u najavi nije sam smislio rimu koju je isporučio gledaocima direktnog prenosa. On je samo izdvojio jedan deo i uzeo mikrofon. Ali problem nastaje kad realnost tako bez kontrole, neko bi rekao cenzure, uleti u elektronske medije tako širokog dohvata do skoro svakog domaćinstva u Srbiji. Javnost mora biti anestezirana, mora joj biti servirano ono što je neko odabrao, ne smeju informacije, utisci tako bez kontrole uleteti do Petrović Petra. To što skoro ceo stadion nešto skandira to se za domaćinstvu u selu iznad Vranja nije dogodilo sve dok se ne čuje na RTS-u. Sad je moguća samo kontrola štete. U pitanju je ekstremista prve vrste (zanimljivo da je to SRS) , u pitanju smišljeni napad na jednu ličnost koja se žrtvuje za sve nas, mi smo zgroženi jer joj niko ne pruža podršku. Na stranu da te teške reči koje kvalifikuju napad pokazuju koliko je Stefanović shvatio poruku o tome da različitost ne znači zločin. Poruku čiju je paradu koju je skorije obezbeđivao. (Dopuna reakciji - vidim da je danas i Zoran Babić brže bolje istrčao da dostigne zgražavanje Nebojše Stefanovića. Ta dva preduzetnika sasvim su lepo pročitala i razumela kako realnost danas funkcioniše u Srbiji).

O PITANJIMA

Ko je šta želeo da postigne? Ko će kako sve ovo iskoristiti. Za sad je sigurno da je Neša rešio da učvrsti svoju vezu sa šefom. EU je izgleda i dalje u fazi "Mi dobijamo šta zatražimo a za ostalo nas briga" (što kaže moj prijatelja "Cena Prajda još uvek nije baš jasna ali definitivno će nam je naplatiti na svaki mogući način"). Albanci Niš izgleda doživljavaju svojim i Vučić kaže da je to namera nekog da ponizi Srbiju i srpski narod ali ja se sećam vremena kad je on verovao u granicu KarlovacKArlobagOgulinVirovitica (nema r ni u jednoj reči tj srpske granice su mu nekada bile na liniji KavlovacKavlobagOgulinvVivovitica) a nešto nije razmišljao o tome šta to znači za osećaje Hrvata. Pitam se da li postoji sposobnost da se razume da ona druga strana isto veruje u svoje istine i da nije poenta ni u poniženju ni u pobedi ni u porazu već u životu na ovom jebenom prostoru koji je zatrovan neprekidnim pokušajima da se bude jedini i uvek u pravu. Rekao sam već da ko god da je organizovao kvadrikopter nije imao zajebanciju u glavi jer siguran sam da je znao kome će mahati crvenom tkaninom iznad glave. Postavlja se pitanje i oko reakcija Vučićevih zabrinutih i zgroženih na činjenicu da ga je neko nazvao "Vučiću homoseksualče". Zašto je to Vučićevcima tolika uvreda?

O ZAKLJUČCIMA

Nema ih sem onog starog "Školuj decu pa nek idu odavde, ovo se unormalit ne može".