Još jedan dan u ofisu

“Can you dig it
Something in the air tonight
Got a one way ticket
Baby, don't you wanna ride
Got to make it
Make it to the other side
I've got demons
Snapping at my heels tonight….”

…cvrkuće moj telefon prvu jutarnju. Rano je. Šest sati. Započinje novi radni dan. Izkrmeljavam polako iz zamračene kabine i kako otvaram vrata tako me pljusne po sred lica rano jutarnje sunce. Ok, važi…..otvoriću oči malo kasnije. Tako ja bauljam po palubi skoro zatvorenih očiju i široko razjapljenih usta od zevanja. Ups…!!! Skoro da sam se saplela na jednog gosta.

Imamo ih 10-oro na brodu i svi već drugu noć spavaju na palubi iako su lepo platili za lepe, udobne kabine sa kupatilima, air kondišnima, telefonskom linijom direktno povezanom sa glavnim salonom i bla, bla, bla…..svašta još ponešto. Razumem ja njih. Nema te kabine na ovome svetu koja može da se takmiči sa spavanjem pod otvorenim nebom na otvorenoj pučini. Ne može se jasno razaznati gde prestaje nebo a počinje voda. Jedno se u drugo ulivaju i jedno se u drugom ogledaju. Zvezde izgledaju toliko blizu da misliš da ih možeš rukom dodirnuti. Pričaju ljudi da ima mnogo zvezda na nebu….ali ovoliko puno….to jedino mora da se vidi da bi se verovalo. A tišina! To je ultimativna tišina. Tišina nad tišinama. Plaši se čovek i da razmišlja da ne bi škripanje “kuglagera” u glavi poremetio savršeni mir.

Meni je lično ta predstava skoro svakodnevna pojava, tako da ja ipak biram spavanje na koliko-toliko udobnom krevetu u kabini. Taman imam prilike da se malo izdvojim od gostiju i sama sebi izvrtim rezime predhodnog dana i napravim plan za sledeći.

Danas je treći dan ronilačkog safarija na Crvenom Moru. Nalazimo se privezani za Jackson reef u Tiranskom tesnacu kojim počinje Akabski zaliv. Sunce izlazi iznad ostrva Tiran. Uspevam nekako da preskočim još nekoliko čupavih glava i razbacanih nogu na putu do donje palube gde se nalazi kupatilo. Naime, mi, bedni crvi radničke klase nemamo tu privilegiju da dobijemo kabinu sa kupatilom već moramo da koristimo zajedničko kupatilo sa ostatkom posade. Možemo da budemo srećni da uopšte i dobijemo kabinu. Tako ja svako jutro gunđam……nisam baš neka prijatna osoba ujutru sve dok ne dođem do kupatila i uspem da potpuno otvorim oči pljuskanjem hladne vode u lice. Ok, kupatilska transformacija je završena i sada sam potpuno nova osoba. Razvlačim se do salona gde srećem neke od gostiju vesele i čile koji čavrljaju uz prvu jutarnju kafu/čaj i neke keksiće. Izgleda da ne možemo da izbegnemo još jedan odličan ronilački dan. U sledećih 15-ak minuta se skuplja i ostatak grupe i ja počinjem brifing za prvi zaron.

Ovaj put sam “fasovala” grupu izraelaca. Svi su mi izražavali nesebično saučešće pred odlazak na safari jer su izraelci poznati po tome da su nevrovatno nedisciplinovani i loši ronioci. To je sve zbog toga što su skoro svi oni naučili da rone u vojsci, a kao što je poznato, svi izraelci i izraelke idu u dugogodišnju vojsku. Muškarci tri godine a žene dve. Problem sa učenjem ronjenja u vojsci je u tome što se taj program svodi na osnovne elemente ronjenja kroz koje se prođe na brzinu a cilj je samo da se osoba osposobi da obavi neki zadatak pod vodom i da po mogućstvu živa dođe do površine…mada to nije neophodno jer su vojnici potrošna roba.

Ovo je moja prva grupa izraelaca u karijeri. Prvi dan je bilo povuci-potegni dok nisu shvatili da bi im bilo bolje da slušaju mene ili će se svi podaviti ko mačići. Danas, trećeg dana sve već ide k’o po loju.

Planiramo da prvi zaron radimo sa “spoljašnje” strane Jacksona u nadi da ćemo imati prilike da vidimo čekićare. Vremenski uslovi su odlični. Tajming još bolji. Moramo da požurimo da se što pre bućnemo u vodu, pre nego što dođu druge grupe koje bi mogle da nam rasteraju mile nam i drage ajkulice. Plima je u opadanju, noćas će biti pun mesec, što znači da struje ne bi trebalo da bude a iako je bude trebalo bi da bude blaga. Uskačemo u zodijak i krećemo. Nakon 10-ak minuta vožnje stižemo do olupine broda “Lara” koji je natrčao na ovaj rif Decembra 1981. Evo ga kako stoji na vrh rifa raspadnut do neprepoznatljivosti. Tu je mesto za skakanje. Zaranjamo i polako se spuštamo polako plivajući pod uglom od 90 stepeni u odnosu na rif. Dogovor je da ovako plivamo u “plavo” 10 minuta i da se spustimo na dubinu od oko 25 metara na kojoj ćemo ostati 10-ak minuta. Sada smo već došli tamo gde smo krenuli i jedino nam je preostalo da čekamo.

Čekićare nije lako pronaći pod vodom. Stvar je u tome što ne možete vi da pronađete njih već će one pronaći vas ako su dovoljno izprovocirane. Na svu sreću to nije teško postići jer su po svojoj prirodi radoznale. Zato je jako bitno da kada krenete u “lov” na čekićare u grupi bude najmanje 5-6 ljudi i da se svi drže blizu jedni drugih. Tek tada, kada ste u grupi, postaćete dovoljno interesantni čekićarama da bi one došle da vas osmotre malo. I tako nas 11 visi u plavom na dubini od 20-25 metara i blejimo okolo. A oko nas plava pustinja. Apsolutno ništa osim beskrajne plave vode. U ovakvim situacijama se dešava da se ljudi i dezorjentišu, tj. da ne znaju šta je gore a šta dole, iz kojeg pravca su došli i kuda treba da se vraćaju. Ja nisam strahovala za ovu grupu jer sam ih dobro izproveravala predhodna dva dana a već im je i prešlo u naviku da me prate u milimetar tako da nisu ni razmišljali gde je šta jer je moja uloga da ih bezbedno izvedem do broda. Posle nekih 5 minuta evo jedne dolazi odozdo i ponovo se vraća u dubinu. Izvidnica. Mi i dalje visimo na istom mestu i čekamo dalji razvoj situacije. Nakon 30-ak sekundi počinje da se skuplja i ostatak ekipe i počinju da kruže na nekih 5 metara ispod nas. Ima ih raznih veličina, od jako malih, oko 1,5 metar dužine, pa do pravih kapitalaca od 4-5 metara. Evo ih još 2, 3….5,6,7……9,10…14,…..OSAMNAEST Scalloped hammerhead ajkula kruži oko nas 11. Prizor koji oduzima dah. Ja pokušavam da ostanem mirna da ih ne bih poplašila a vidim da se i ostali jedva obuzdavaju da ne počnu da vrište od sreće i lepote prizora. Nosiocima fotoaparata sam takođe zabranila da koriste bliceve više od 1-2 puta kako ih ne bi poplašili. A kamera sniiiimaaaaa!!!!! I tako snimamo mi njih, snimaju one nas a ja se pitam šta li one misle o nama. Nakon nekoliko minuta , kada su zadovoljile svoju radoznalost, počinju da zaranjaju u ambis i polako, jedna po jedna, nestaju. Najduže su ostale one najmanje i najmlađe. Deca su uvek najradoznalija. I nama je vreme da polako počnemo da se vraćamo ka rifu i pliće. Pokušavala ja posle da im pokažem i još ponešto pod vodom ali ovi su bili potpuno omađijani i mentalno paralisani. Samo su pratili moja žuta peraja.

Na brodu slavlje, vika cika, svi govore u glas. Posada je prvo mislila da se nekome nešto dogodilo zbog buke koju smo pravili. I sve to pre doručka. Na brodu nas je već čekao pripremljen doručak i dobro raspoložena posada. Vidimo kako polako dolaze i drugi brodovi i neke grupe koje se pripremaju da naprave isti zaron. Oni će, na njihovu žalost ostati kratkih rukava. Čekićare jesu radoznale ali su u isto vreme i lenje tako da ih mrzi da se svako malo cimaju da proveravaju ko se to opet brčka u njihovoj kadi. Oni koji prvi dođu imaju najveće šanse, a svaka sledeća grupa ima sve manje šanse. Jaaaadniiiii!!! Baš mi ih je žao….pogotovu kada vidim ta nasmejana lica puna isčekivanja. Šta im ja mogu. Što se nisu ranije probudili. Pri tome, plima je ponovo počela da raste tako da će verovatno biti uhvaćeni u veoma jaku struju pa neće smeti da se odlepe od rifa.

Doručak je završen, oduševljenje je opalo za nekoliko decibela, pripema se oprema za sledeći zaron. Moramo da budemo u vodi pre ručka….oko 12h. “You have a message your royal sexiness” javlja moj telefon. Moja premila sestra Ljilja: Šta jedu ljudožderi za vreme posta? –Ronioce-!! Dobro je što ronim među ajkulama, pomislim ja. Čula sam da postoji i priča među ajkulama koja se prenosi generacijama sa kolena na koleno, da kada jedu ronioce ne jedu ono metalno okruglo što im se nalazi na leđima jer se od toga prdi.

Drugi zaron, ponovo Jackson, drift (ili ti “go with the flow”) zaron. Ovaj put počinjemo sa južne strane rifa i spuštamo se niz struju ka severnoj strani. Jaka struja nam omogućujemo da bukvalno letimo kroz vodu. Tako smo proleteli pored jedne kornjače koja je takođe letela niz struju ali malo sporije. Tamo, baš naćošku, je nepomično stajala, kao da se ama baš ništa ne događa, jedna black tip reef ajkulica (cca 1.5 metar dužine) koja se mudro pozicionirala protiv struje tako da joj je hrana praktično uletala u usta. Proleteli smo takođe i preko jedne prelepe koralne bašte, nekoliko murina, par tuna i još krš božiji nekakve sitne žgadije. Cela grupa opet super srećna.

Penjemo se na brod i krećemo prema severnoj laguni gde ćemo ručati. Majstor Said je napravio klopu od milion dolara: pohovana piletina, pečena piletina, nekoliko vrsta salata (grčka, tza-tzigi, crveni kupus sa slatkom pavlakom, šargarepa sa mileramom, sveži paradajz, krastavac, tuna sa pasuljem…etc), tuna iz rerne koju su ovi kišom na’vatali dok smo mi vijali ajkule, kofta, špageti, tahina, pečeni patlidžan…..ma svašta nešto.

Ručak je završen i ja opet preskačem obamrla tela svojih ronilaca razbacana svuda po palubi. Sijesta. More ravno k’o ogledalo. Mrtva tišina. Ja-iPod u ruke, slušalice na ušesa, Incognito, Marakesh. Sijestaaaaaa.

Treći zaron, Kormoran. Plitak zaron za popodnevnu opuštenciju. Mesto se nalazi sa spoljašnje strane lagune, tako da odlučujemo da ponovo uzmemo zodijak jer ionako planiramo da napravimo nocni zaron u samoj laguni tako da mi nije zgodno da pomeram ceo brod tamo-vamo. Uskačemo ponovo u zodijak i nakon nekih 15 minuta smo na Kormoranu. Kormoran je Ruski kargo brod koji je natrčao na ovaj rif Avgusta 1984. Totalno se nagrdio pri tom udaru tako da je na dnu praktično samo kamara gvožđa. Ali ne tek bilo kakva kamara gvožđa. Na ovoj olupini živi jedna od najvećih kolonija riba hirurga (sergeonfish) i žutoperih riba koza (yellowfin goatfish). Ove prve su u principu bezopasne ali imaju u korenu repa jedan do dva para “kanži” sa svake strane kojim mogu gadno da vas poseku ako ih baš nanervirate. Ove druge su samo beskonačno zabavne i kreču se u bandama od 10-20 komada terorišući sve što je manje od njih. Sam rif oko olupine je jedan plato sa prosečnom dubinom od oko 12 metara i neopisive lepote, te vam ovom prilikom i neću opisivati. Dođite sami pa vidite.

Završavamo zaron, a našeg zodijaka nigde na vidiku. Nema nigde na vidiku ni jednog drugog plovećeg objekta osim našeg broda negde tamo u daljini….ili to nije naš brod. Mi potpuno zbunjeni. Ako je ovo Egipatski način za sprdnju, onda mi uopšte nije zabavno. Plutamo tako mi i dogovaramo se šta da radimo, kada nakon 5-6 minuta dolazi neki drugi zodijak. Razvija neverovatnu brzinu. Vidim ja 2 Mercury motora od po 115 ks. Ovo može brod da gura! Egipćani nikada nisu imali meru niučemu. Objašnjavaju oni nama da su ih poslali ovi naši jer im se čamac probušio pa nisu mogli da nas sačekaju. Baš lepo od njih, pomislim ja. Što se mene tiče-možemo i da zadržimo ovaj zodijak. BAŠ mi se sviđa. Svi se udobno smeštaju unutra i mi polećemo. Kakva je to vožnja bila!!!! WOW!!! Šteta što je tako kratko trajala. Put koji je naše sokoćalo prešlo za 15 minuta, ovaj je preleteo za 5.

Sada se već sunce polako spušta, mi grickamo neku torticu koju je naš Said opravio. Tooootalni chill out. Posada pokušava da nekako sanira onu rupu na čamcu. Moraju da ga ‘oprave kako znaju i umeju jer mi treba za noćni zaron. Imaju dva sata vremena sa sve periodom sušenja.

Sedam sati uveče. Krećemo na noćni zaron. Iznad nas pun mesec šljašti k’o dukat  žut. Nije baš najbolje vreme za noćni zaron jer podvodni svet prilično umrtvljen kada je pun mesec. More ima ženski princip. Sve se odigrava po diktatu meseca i mesečevim menama. Najveće noćne podvodne žurke se događaju tokom mladog meseca jer je to početak novog ciklusa i sve se obnavlja i oživljava. Tokom punog meseca podvodni svet se odmara od napornog noćnog života. Objašnjavam Ahmedu, na svom pola-arapski-pola engleski jeziku gde treba da nas ostavi. Pokušavam da mu kažem da može da nas ostavi na bilo kojem delu rifa sa unutrašnje strane lagune, a što dalje od ulaza u lagunu jer je to mesto sa najjačom strujom koja vrlo lako moze da nas sve zajedno ispljune sa spoljašnje strane lagune a tamo NE ŽELIMO da idemo. Taj ulaz je samo 10-ak metara širok a sama laguna je prečnika 1-2 kilometra. Znači, mogučnost da završimo na ulazu u lagunu je zaista mala. Ahmed me gleda pogledom punim razmevanja i viče “ma fiš muškela mudira, kulo tamam” (nema problema gazdarice, sve će biti u redu). Već ja tu nazirem da Ahmed nema pojma šta ja u stvari hoću od njega ali se pouzdajem u zakon verovatnoće. Velika greška!!! U Egiptu svi zakoni ovoga sveta ne funkcionišu i tako mi završimo upravo tamo gde nismo želeli. Ahmed nas je, naravno, izbacio tačno na ulazu u lagunu tako da smo bili nakon nekoliko sekundi isisani na spoljašnju stranu lagune. Da sam mu tražila da me izbaci na tom mestu – sigurno bi omašio. Pošto ovde radim već četiri godine ja sam razvila jednu korisnu naviku, a to je da uvek pripremim plan B, a boga mi i C i D a sve u zavisnosti od stepena neuračunljivosti posade na brodu. Jedino što sam uspela da viknem grupi na površini pre nego što me je voda usisala je “Prelazimo na plan B!!”. Plan B je odlično funkcionisao. Sa zarona se vratila grupa ljudi koji nisu znali šta im se dogodilo ali je bilo super.

Vraćamo se na brod gde je večera već servirana i opet svašta nešto na meniju. Brod pun ozarenih (izgorelih!!??) lica. Večera traje 2,5 sata jer ne mogu da prestanu sa prepričavanjem događaja od tog dana. Svi su više nego umorni. Napolju tutnje 2 kompresora koji pune boce za sutra. Moram da proverim da li su sve dobro podesili. Ne volim neprijatna iznenađenja od rane zore. Priča se polako utišava kako se ko od učesnika onesveštava in situ. Opet su rasštrkani svuda po palubi. Ponovo ih preskačem na putu za kabinu. Gasim poslednja svetla. Završava se još jedan dan u ofisu.

Već je jedan posle ponoći a sutra se ponovo ustaje u 6h (mada će brod krenuti već u 5). Sutra imamo još tri zarona pa nazad u luku. Uveče imam zakazani karting sa Maksom. Laku noć