Igra kao logika, igra kao etika, igra kao istina u prolazu

"Mi ne prestajemo da se igramo zato što starimo, mi starimo zato što prestajemo da se igramo!" ~ Benjamin Franklin

Pre nekoliko dana stavila tajanstvena, prijateljska osoba na Fejs Minions Banana clip i ja se katapultirao u neku tamo tinejdžersku prošlost i 4x4 m kuhinju u Prigrevici.

Meni je sve manje jasno kako starim šta li više uče ti ljudi na arhitekturi I građevini kad je sve vrlo prosto, 4x4 m plusminus koji procenat, na nekoliko mesta, sve lepo spakovano u G i krov na nekoliko voda i to je to.

Ne znam koliko je fenomen kuhinje poznat ljudima koji su rano naučili šta je to dnevna soba, i kod nas nema čega nije bilo u toj kuhinji, al mom drugu Voji i meni je astal sa izlizanom mušemom bio centar sveta pošto smo oko njega i na njemu dal pili sirova jaja zarad svakodnevnog prosperiteta, dal pravili šnenokle, ili emitovali Radio Prigrevicu na 8 MHz.. nije bitno, samo jazz-like improvizacije sa naša dva nepodešena Tom Džons glasa nije falilo.

Svaka vrsta arikulacije bi bila kao prašina na našim zategnutim, zajapurenim pa tako svetlucavim licima sa, doduše, nešto iskolačenim očima od nesebičnog napinjanja, i mi smo se uz obostrano i beskrajno zadovoljstvo neartikulisano izražavali uz perfektno obostrano razumevanje.

Još mi nismo bili čuli za romantizam, a i da jesmo mi bismo ga zasigurno pobrkali sa romantikom poslednjih razreda osnovne škole koju smo mi sasvim lepo i ispravno definisali kao gledanje iz krošnje ogromnog kestena preko puta, gde smo mi provodili sate čitajući stripove, na gošću iz Novog Sada koja je dolazila preko leta kod mog komšije sa desne strane.

Samo nama nije bio potreban romantizam uopšte da bi otkrili slobodu umetnika.

Teško da nam je bilo šta potrebno i danas, a što već nemamo, samo što smo mi završili imajući svašta što nam nije potrebno pa ja svako malo u polu-pretnji kažem sebi "odo ja", još samo da nađem štap i onu krpu što koriste i rode a i što oni što odlaze koriste da bi u nju stavili ono osnovno i privezali na drugi kraj štapa pre nego što ga prebace preko ramena i krenu.

Još se sećam sa koliko mi je ljutnje i strogoće starija ćerka, dok je bila jako mala, skretala pažnju da treba da prestanem sa ispravkama njene lirike pošto se ne kaže "... up above the world so high...", kako sam ja umeo da dosađujem, sa obrvama ko da mi je neko ušpricao botoks celom dužinom, nego "... apa papa ... (..pa nešto ..)".

Dobro, možda, evo posle još 40 godina opet razumem i kao sreća u četrdesetogodišnjoj nesreći je možda baš uvođenje igre u sve i svašta, nova Internet revolucija kako mnogi kažu, prožimanje posla igrom, dok nauka, tehnika i komunizam ne properu taj protivprirodni kompozit i ostanu samo igra i umetnost.

Igra i revolucija, i umetnost, kad bi samo uvek tako moglo, aj ajd, jednom još ili dvaput i što da ne, ne treba preterivati, deca me razumeju, ponekad i sam sebe razumem, a za ostalo će mi se, valjda, pogubljenom u prostoru i vredniostima, potruditi reka:

~ J.R.R. Tolkien, The Fellowship of the Ring