Налете путем друштвених мрежа свакакве питалице. Обично их прескачем, али ми је једна ипак запала за око својом бесмисленошћу (знам, знам, ... једна??).
- Када би ти као некадашњи осмогодишњак данас срео себе, да ли би био поносан?
Поносан? Хммм. Не верујем да би разговор уопште пошао у том правцу.
- Чико, да немате можда карамеле?
Игноришимо, бар за тренутак, моју некадашњу опсесију карамелама ("зовем се Марко од Манчини, осам ми је година, и имам озбиљан проблем - ја сам карамелохоличар").
Питалица промашује угао - онај клинац нема ни интерес ни апарат да се бави врстом поноса која се ту од њега изискује - али није потпуно без основа. Уосталом, чињеница је да она прилично успешно остварује своју праву и једину намену, јер примећујем да некако ипак успева да привуче људе у интеракцију - дакле, она налази и неку праву ноту. Људи, једноставно, имају потребу за некаквом потврдом (за привид објективности и спољашности ће прихватити чак и себе прерушеног у негдашњег себе) и питалица им даје још једну верзију вечног преиспитивања - јесам ли урадио колико сам могао, јесам ли негде погрешио, зар није добро бити ја?
- Али, чико, ја сам хтео да будем камионџија!
Огромна сканија, кревет иза у кабини, аеродинамични кров са рекламом за Копертон - ех, дечачки снови, ништа од тога, мали, извини.
Незграпни покушај да се, кроз питалицу, осмогодишњаку припише понос на садашњег себе је управо одраз људске потребе да се сада буде поносан на себе, да се упије и одмери све што се догодило од времена карамела до данас, да се све то прихвати, сваки секунд и сваки аспект, без услова и без разломака - то сам све ја!
Али клинац не сарађује, његов филм је негде другде.
- Дада се удала.
Ох, да, то је та јесен. Баш си се исплакао. Отишли су паус, тушеви и лењири. И мажење пред спавање. Бићеш ујак догодине, клињо, нема више зезања, чека те милион ствари, крајње време је да озбиљно запнеш и почнеш да постајеш ја.
Мали одлази улицом и озари се кад наиђе на кестен на плочнику. Дан није потпуно пропао, шутираће кестен до куће.
- Хеј, клињо!
Окреће се.
- Поносан сам на тебе.
Јер иако сам тако велики, и паметан, и способан, и успешан, а он је мусави карамелохоличар ољуштених врхова ципела, прилично сам сигуран да никада не бих могао и умео да урадим све што и он.