24%

Причали смо о животу, о смрти, о ништавилу, о вечно супротстављеном процесу стварања и разарања, о Миљковићу који је за живота био више мртав од свих мртваца заједно, о пепелу који дели људску природу. Тумачили смо Доситејево виђење по којем је за мржњу и пакост међу људима крива неразумност, слепоћа ума, поквареност, самољубље и сујета – непросвећеност ума. Разговарали смо о времену као највећем човековом крвнику, о уметности која нити храни нити брани онога који јој се преда, о Андрићевој Аски која игра игру за свој већ изгубљени живот.

И то је био мој простор – свет књижевних дела, али, као што рече Миљковић: песма није живот, она је паралелна животу. Када сам изашао из учионице, био сам приморан да се суочим са животом – са чињеницом да није баш исто певати и умирати. Испред наставничке канцеларије сачекао ме је Стефан, бивши ученик Гимназије у којој радим. С обзиром да је Стефан пар година млађи од мене, нисам имао прилике да му предајем, па га и не познајем – предложио сам му да ме причека који минут, па да одемо до локалног кафића како бисмо поразговарали о проблему који има. Још увек су ми у глави одјекивали Миљковићеви стихови, Доситејева наравоученија, Андрићев онтолошки песимизам, корачао сам брзо, безобзирно не приметивши да Стефан није књижевни лик, да не може да испрати моје хитре кораке, и рој мисли у мојој глави. Кашљуцао је, готово, стидљиво, настојећи да не прекине моју бесмислену логореичност којом сам прикривао своју уплашеност и несигурност – живот, очигледно, није мој терен. „Извињавам се“, коначно изусти Стефан, „ово кашљуцање је последица увећаног срца које врши притисак на моја плућа“.

Припрему за овај ,,час“ нисам написао. Занемео сам у нади да ће ми бројне прочитане књиге притећи у помоћ. Могао сам да заподенем разговор о јунаку голубијег срца, о јунакињама сломљених срдаца, о рањеном срцу, о Аморовој стрели и срцу заљубљених, о препуклом срцу Мајке Југовића, могао сам да глагољам о срцима понижених и увређених, о срцима бедних људи, о срцима несхваћених, напуштених, и о многим другим срцима – али, о увећаном срцу нисам умео. 

Стефан је наставио да кашљуца истим интезитетом, само је наједном то кашљуцање почело да бива продорније, расецало ме је, очовечено у мојој глави, некако људскије, и ни налик кашљуцању туберана Иполита из романа ,,Идиот“. Нажалост, од помоћи није био ни Достојевски. ,,Тако сам једном испљувао крв“, започиње Стефан своју причу. „Лекари су посумњали да је туберкулоза.“ (Камо среће да је туберкулоза – пролази ми мисао кроз главу, и наједном помислим да туберкулоза и није тако страшна како се на први поглед чини човеку. Ето, чак сам стигао да и о туберкулози имам лепо мишљење. Наравно, неизбежно су ми кроз главу прошли Радичевић, Његош и многобројни песници које је ,,жута гошћа“ покосила. То је ипак било јаче од мене.) Испоставило се да је, по претпоставци лекара, Коксаки вирус, протутњао кроз Стефанов организам, и додатно нарушио већ начето Стефаново срце – у тринаестој години Стефану је дијагностификован WPW синдром. Уследиле су четири операције, уградње пејсмејкера, па тромб који је пејсмејкер изазвао.

Стефан је ређао дијагнозе, компликације, терапије, а у мојој глави су кренули суноврати. Почео сам да тонем, и да се губим – одједном ми је пажњу привукао проценат који је Стефан изговорио: 24%. Бројке, проценти – ту се тек не сналазим, постаје клизав терен, математика је свет за себе, неумољив, много болнији и суровији од самог живота, али успевам да разумем: док Стефан разговара са мном, само 24% његовог срца функционише. Трансплатација срца је једина могућност да Стефан настави своју игру за живот.

Изнова покушавам да побегнем од реалности, бројки, математике, да бар за тренутак пронађем уточиште у књижевном свету, присећам се Сарамаговог јунака који је успео да умилостиви хировиту Смрт. Не вреди, Стефан наставља своју игру за живот, и помиње 250.000 евра неопходних за трансплатацију. Да би се на аустријској клиници нашао на листи чекања за трансплантацију срца, Стефан мора да уплати 150.000 евра, и да обезбеди гаранцију банке од 100.000 евра. И, наравно, неприпремљен, непромишљен, ишамаран бројкама и чињеницама, наступам ја, показујући сву своју неспособност да уроним у живот, питањима: А да ли ти ико гарантује да ће трансплатација успешно проћи? Знаш ли ти да је то огромна сума новца? Стефан остаје миран, прибран, моја сулуда питања га нису узнемирила: ,,Али, професоре – ово ,,професоре“ ме је дотукло – ,,када би свако уплатио бар један евро, а верујем да ћи бити људи који су спремни да уплате и више, то је могуће сакупити.“  

Ко је коме овде професор, и ко коме помаже? Стефан се осмехује, примећује моју збуњеност и нелагодност. Његов осмех ме је отрезнио, помогао ми је да се приберем и да схватим да поред књижевности постоји и уметност живљења. Охрабрујем Стефана, и обећавам му да ћу се истински потрудити да му помогнем. На крају, и ја верујем да постоје Људи. Стефан има 24 године и има планове за будућност – како и сам рече: ,,ово“ га је омело да дâ још пар испита како би завршио факултет. У Стефановом срцу је тромб, у мом грлу кнедла, док тромб игра игру са смрћу, Стефан, ви и ја играћемо игру за живот. Ја навијам за нас – имамо 24% шансе да победимо.

За уплате преко Western Union-а су потребни само следећи подаци:

Стефан Ђорђевић

Карађорђева, бр. 55

16232 Бошњаце, Лесковац

+38161/61-20-814

Ево и рачуна у Erste банци у Аустрији:

IBAN: AT542050900000177816
BIC: SPREAT21XXX

Заједно за Стефана

На наведеној групи можете пронаћи све додатне информације.

Сајт: http://www.stefan.bosnjace.com/   

Ко не може другачије да помогне, молим вас нека подели. Само се добро дељењем умножава.

П. С. Подсећам вас да смо сви заједно помогли Кристини Денчић, која се опоравља. Надам се да ћемо помоћи и Стефану. Унапред хвала у Стефаново име и у име његове породице.