мама јој дала име јелена или марија или наташа или тако некако али јој се обраћала са "трша".
сви остали би кад би чули њено име рекли "баш се лепо зове" и одмах би је позвали "тршо". мислим да погађате да је тршавост била њена најуочљивија особина. више чак и од огромних тамних очију и невероватне мршавости, од оне врсте које може само у висину израсло шестогодишње дете имати. знате за те случајеве: високо од земље па скоро ко мама а тешко као омања лубеница. елем, та њена тршава коса била је веома уочљива. ја сам је приметио прво у вртићу, јер некако је увек била пар корака иза осмеха. он је није примећивао, наравно, дечаци те тршаве које им газе траговима почну мало касније да примећују. онда сам се једном враћао из ретких и све ређих ноћних излазака првом јутарњом двојком, скоро празном, пар полупијаних, као ја, неколико брадатих, са целокупном својом имовином у кесама, и мами на рамену спава трша. коса јој испунила пола трамваја. станују далеко а мама ради у пекари ту у крају, па је води на посао од 5, онда она спава испод пулта, топло је а и са мамом је, док не дођу друга деца у вртић, па скокне да је остави, а она се дотле скроз већ наспава, лети је супер, гадно је било зими, носити је од буса до буса па до трамваја, двојка је била трећи превоз, али где ће сама кући, нема ко да је чува а вртић је овај супер, марија васпитачица супер ради са децом и посао у пекари је ок, до 2 све заврши а после поподне у бутику једном у крају ради, ту је трши супер, има друштво, пошто је то као неки тржни центар, а тату не спомиње, после сам чуо, не да паре, има а не да, па она купује поклоне трши од тате, јер дете воли свог тату, макар се он и не сетио да је принцези рођендан. кући сам дошао трезан а од тад кад улазим у неку пекару, будем тих, ходам на прстима, можда испод пулта спава нека трша.