Razgovor

– Znaš, moj prijatelju, kad se čovek probudi,

prvo što treba da uradi nakon podizanja kapaka

i uklanjanja skrame sa očiju jeste da ukine

smrad iz usta pranjem zuba. Tek tad je čovek

budan, tada tek počinje nov dan.

Ovaj se drugi, ako dobro vidim, malčice odmiče

od sagovornika, stavlja ruku ispred usta, ali

samo na trenutak; diže spuštenu glavu i

odvažno prilazi.

– Tebi smrdi iz usta! 

Čini mi se da je zadovoljan završetkom

razgovora. Okreće se, odlazi. Leđa koja se

smanjuju pljuju u stranu.  Čovek koji ostaje na

pločniku podiže kragnu, spušta glavu i pogled,

kao da nestaje u njoj, u kragni.

– Znam, znam… Ne mislim da ste uhoda, to je

nešto tako normalno. Pa ne možete baš uvek da

žmurite i stavljate ruke preko ušiju kad ste

pored nekog drugog.

Šakom mi greje rame. Sleže ramenima

pomirljivo, para potvrđuje da uzdiše:

– Zna da vređa, ali ne zna da se mirisi…

Okrenuo je glavu, ne vidim mu lice:

– Greška je moja što sam pomislio da se probudio.

Miloš Stošić

                                   p.s. Miloša sam prvo gledao - s divljenjem - dok je bio u bendu UNISON. Upoznali smo se slučajno, deceniju kasnije, u tmurnoj zgradi b92 na nbgd. Viđali se u prolazu, pričali o koječemu. Ali bar smo pričali. . Čudno je kada se nekome diviš i poštuješ ga još iz tinejdž perioda, a ista ste generacija. Čudno i lepo. Kasnije obojica tmurno nestali, da bi se našli ovde. Miloše, kapa dole. 

                                             Džoni Fejvorit.