Kako sam plakala sa medicinskom sestrom…

iliti: pismo majci koja je ostavila svoje dete

 

Iako možete pročitati da 

 

 

to, teško da može da ima bilo kakav iole merljiv značaj za roditelja, dok  pokušava vedro da ispriča priču o Beci i njegovoj maniji za kopanjem po nosu i istovremeno posmatra kako mu dete lagano obuzima sedativ – prizor, koji vas na momente izuje iz cipela i malo otreska o okolne, ni krive ni dužne zidove, a na momente ostavi tupim, izvuče sve zvuke iz okolnog prostora i strpa vas u vakum osećanja. I guši vas to, kao da stalno imate neku odvratnu knedlu u grlu.

 

Dolaze da provere kako mu je, i on, šireći ruke pijano kaže: „Pa gde ste, bre ljudi!“, i svi počinjemo da se smejemo. Nastavljam priču o Beci, oni se nakon par minuta vraćaju.

 

Vreme je. 

 

Prazni džepove, napominju da isto važi i za kreditne kartice, on ostavlja i papirne novčanice, uzima ga i odnosi. 

 

Kukavica sam i plačem. Pada mi na pamet, po ko zna koji put, da su naši trenuci jasno omeđeni nekakvom mrljavom linijom i pritiskaju, bez pitanja ili najave. Tako bih da rastegnem vreme i tu liniju obrišem vrhom prsta, onako ovlaš, kao kad jedeš sladoled. Donose drugo dete, a nas upućuju na prostor ispred. Gužva je.

 

Tamo, kršeći ruke, škripi jedna starija gospođa koja je samo uzela slatko i vodu. Ne zna šta je magnetna rezonanca, ali joj nije jasno zašto ta deca (ranije su joj objasnili da ima njih četvoro pod terapijom i da mora da sačeka) uopšte moraju da  budu na istom mestu gde i pošteni odrasli ljudi. I, iako sedi tu, na 70 centimetara od mog lica, ona, kao da ne primećuje da sam sva naduvena od plača i, valjda misleći da i ja čekam za sebe, skoro saosećajno dobaci kako je kijavica jedna baš zajebana stvar.

 

Suzdržavam se da joj kažem bilo šta, a da nije direktan odgovor na neko od zilion besmislenih pitanja, jer dečak koga su upravo doneli ima 8 godina, kila koliko i moj četvorogodišnji sin i nosi pampers, i ukoliko biste pritisli neko dugme za dvominutno premotavanje, videli biste mene i medicinsku sestru kako zajedno plačemo. 

 

To je onaj trenutak kada mrvica postaje lavina u deliću sekunde, ali svesni da je čupanje starijih gospođa po čekaonicama no-no opcija, jedino što možete je da uputite onaj pogled. 

 

Počinje da govori brzo i isprekidano o poslu koji radi trideset godina, o tome da je 'videla svašta', o svojim unucima… I tu se reči, pred naletom straha gube i prelaze u onaj bes koji u vama kipti i marljivo se taloži, sloj po sloj - i samo čeka momenat, da pokulja. I umesto da čupate - plačete. Sa onim ko vam naleti u tom trenutku.

 

Zato sada, dva minuta nakon, samo odgovaram na pitanja. Slažem se, kijavica jeste zajebana stvar.

Pored nas neki stariji čovek saopštava radiologu da je on staratelj, potpisuje papire, naglašava da će u vreme zakazanog magneta biti na putu i, pošto ga moj muž poznaje, počinje priču.

 

 

Osećam neverovatnu povezanost sa ljudima koje srećem u čekaonicama i sasvim je sigurno da me priča ovog čoveka dotiče na više nivoa, od kojih je jedan (još sigurnije) i Jelena, a drugi, ogroman grumen: teskoba koju besprekorno i uvek delim sa ostalim roditeljima. Prećutno. Nekad i bez pogleda. Nekad uz osmehe i priče o nebitnim stvarima. Nekad, vidiš da je njima teže, pa ih navedeš da pričaju, jer osećaš da im treba neznanac, da sluša. A tebi  kroz glavu prolaze, kao kovitlaci, slike početka kraja bezbrižnih dana i kao sečivo oštra granica koju povlače ljudi kada prestanu da dolaze, kao da vas se boje. Tek kasnije shvatiš da ne znaju šta bi ti rekli i da im je neprijatno. 

 

Posmatram ovog čoveka i čini mi se da ga poznajem.  Čini mi se da poznajem i majku koja je rešila da zadrži samo jedno dete. Volela bih da joj ispričam kako je moj sin bio sasvim savršen kada se rodio. I ne samo to! Bio je lepši od sve dece, ma znate već kako to ide…

 

Volela bih da joj kažem da je prvo što sam izgovorila bilo – Da li je sve u redu!, i da, koliko god savršeni bili, nekada nas put nanenese na sajtove u kojima neki drugi roditelji pričaju priču o svom umirućem detetu. Sajt, koji povremeno obilazim i koji sam posetila još jednom pre druge magnetne rezonance i svaki put kad ukucam njeno ime u google search, očekujem da ga ne vidim u rezultatima pretrage, ili da je makar sve to bila samo priča u kojoj divna devojčica sa trešnjama iza uha pobeđuje opaku bolest.

 

Volela bih da joj kažem da je to prećutni dogovor kao rezultat rešenosti da volimo ljude – to da neki od nas upiju i neki drugi pogled. Volela bih da pročita priče onog drugog blizanca, bez Daunovog sindroma, jer dok ih čitate sasvim jasno (koliko god sad upala u kliše) vidite da su postali bolji ljudi i njihova tkanja razmotavaju priču o zahvalnosti, uprkos brojnim izazovima sa kojima se suočavaju čitave porodice. Volela bih da joj pričam o povezanosti te  dece  dok se još ne rode i o jezgrovitosti gubitka sa kojima je suočila oba svoja deteta; o tome da će to biti nenadoknadiv komad njihovih života. Volela bih da joj opišem koliko parališe čekanje na rezultat magnetne rezonance - da danima ne možete da uhvatite sebe u sebi, da lelujate u nekim međuprostorima života kakav jeste i kakav biste vi voleli da bude, ali da je neprocenjivo i neponovljivo dati sebe i onda kada vam nije do toga i kada biste želeli samo da se raspadnete u milion parčića i onda još malo, tako da vas niko više nikada ne sakupi. Volela bih da joj kažem da je malo stvari koje se ne daju popraviti i da je razumem: ovo društvo još uvek ne zna šta je savršenstvo, ali se stvari menjaju.

 

 

 

Volela bih da je mogla da vidi kako smo se svi nasmejali kada je moj sin onim čikama, pijanim glasom rekao:

 

Dugo je čekao da uđe u taj svemirski brod.

photo by Jared Tarbel