Ja opet o Kalemegdanu ... nikako da ga ostave na miru

Pisao sam ovaj tekst januara 2013 kada je bila aktuelna priča o projektu Zahe Hadid podno Kalemegdana. Opet je aktuelno I evo tog teksta ponovo, tek samo da podsetim da je sve isto ili veoma slično sa Beogradom na vodi ...  Nova ideologija je na putu da zauzme prvo mesto, grad da ćušne u stranu pa šta se gradu dogodi, dogodiće se ...  

"Tako su preneseni obelisci iz Egipta u 19-tom veku i smesteni u centar Pariza (Luxor Obelisk na Place de la Concorde...), Londona (Cleopatra's Needle, City of Westminster, Victoria Embankment) ili Njujorka (Cleopatra's Needle, Central Park), gde jos uvek stoje a mogli bi da se spomenu predmeti u muzejima i privatnim kolekcijama" ... reče dr Mow ...

Arhiviranje

Grad kao arhiva događaja, slika, priča i svega što se tokom istorije događalo gradu, građanima, drveću i zgradama. Grad kao biće sa dušom i memorijom ma kako to stereotipno zvučalo. Opstajanje svega toga u gradu i okolišu svedoči o prošlosti ali još važnije, govori o biću grada, formira identitet i tako pokazuje autentiičnost urbane matrice i svega što u njoj ima, pre svega o životima ljudi unutar urbane matrice. Govori o vezi grada sa okruženjem i stvaranju jedinstvenog prikaza, bića, ličnosti sasvim posebne pa se iz toga može čitati šta to beše i može se prepoznati istorija ali i naslutiti budućnost. Može se unapred predviđati ne kao gatara sa tarot kartama ali razumno približno racionalnom mišljenju pa onda ide i kazivanje, saopštavanje radoznalcima koji tu budućnost ne mogu da sačekaju već traže da sve znaju unapred pa tako gube slast nepredvidivog i uzbudljivog iznenađenja.

Prekrajanje

Odvajkada se to menjalo, fizička datost gradska je dobijala oduvek razne forme I oblike, varvari su uništavali gradove, radile su to i regularne vojske vekovima a onda su ih preživeli građani obnavljali. Ponekad i vladalac je menjao lik, smenjivao zgrade ili ih je doterivao uslišujući svoje potrebe ili tek da pokaže kako je onaj pre njega bio za stepen manje kreativan, stvarao je neki svoj grad ne vodeći računa o zatečenom I stvarao novo biće ne priznavajući zatečenu matricu koju su neki pre njega stvarali kamen po kamen. Naravno, nije to samo prekrajanje tek tako urbane matrice i izmena gradskog bića, ličnosti i identiteta, ima tu i razloga. Prekrajanje urbane istorije je deo istorije grada jer se brišu namerno ili iz nebrige i nerazumevanja ili zbog mržnje prema predhodniku, ali ima i kad se vrednosna  lestvica poremetila i nastala je neka nova, ima I primera da je to bilo sasvim u redu. Onda nastaje neki drugi grad na istom mestu a onaj predhodni prepoznaju posle kojeg proteklog veka arheolozi iskopavajući razbacane ostatke.

Prekrajanje istorije je uobičajeni način postupanja i komuniciranja pobednika koji je ispisuju zabašurujući pobeđene ali koji su ipak dok bejahu u snazi taj grad sagradili, mada su ga možda i oni od nekog preoteli i činili ono što se njima događa. Pobednici pišu istoriju, nekada su to radili putem lomača kao definitivno rešenje, posle je uočeno da ipak neki od likova treba da opstanu u sećanju jer su na neki način to zaslužili a mogu se iskoristiti. Uglavnom su upotrebljavali makaze otsecajući sa fotografija nepodobne i pobeđene a još posle zahvaljujući uznapredovaloj IT tehnologiji, mogu photo shop tehnikom menjati likove, dodavati druge, naravno izbacivati iz kadra, isto se može raditi sa  gradskom matricom, ispisivati nove mitove i dopunjavati nazive ulica i trgova na primer, ili ih menjati temeljito ne bi li stvorili neki novi ambijent i urbanu sliku, mentalnu mapu ili već sve ono što bi moglo da podseća na loše predhodno stanje a upodobiti u najboljoj slici prepobedničko stanje stvari.

Stvaranje nove gradske slike i ambijenta, načina života ljudi unutra, formiranje javnog mnjenja i stvaranje podobnog naroda koji sledi a moguće je jer mu je pamćenje skraćeno i ne doseže predaleko, sasvim dovoljno da zapamti samo poslednju lekciju koju ispriča pobednik. Urbanizam i planiranje trpe takođe, jer se ideje začete u neko vreme pomeraju, brišu ili menjaju i ostaju kao sećanje na napredan pokušaj tek kasnije kada se načini vremenska distanca. U prvom koraku ima objašnjenja i pokušaja da se racionalno objasni zašto je neka od ideja stavljena u arhivu ali to uglavnom ne opstaje u diskursu jer navala novih predloga je neodoljiva i uvek privlačna osim skepticima koje malo ko sluša pošto se zna da im je zaduženje da primedbuju.

Prenošenje

Odvajkada je to činjeno radikalno sa ključnom reči o donošenju na koplju i bajonetu civilizacije u taj kraj, onda se spominjalo i hrišćanstvo, i sada nije manje agresivno ali je i temeljitije uz to da su u međuvremenu izmišljeni različiti sofiticirani načini i izgovori, uglavnom se radi o neophodnosti uvođenja demokratije kojekuda čime će se život demokratizovanog naroda unapreditti značajno a cena je prava sitnica. Nekada su predmet otimačine i plena bili spomenici, zlatni predmeti iliti lokalna umetnost a sada nafta i po koja vrsta iz spiska rudnih bogatstava uglavnom.

Preseljenje spomenika u druge prostore i izmeštanje iz ambijenta u kome su nastali je dosta agresivan pristup, primereno kulturnom obrascu kolonizatora koji traje i danas jer je oteto i dalje tamo gde je odneto. Odvajkada je to činjeno u skladu sa kolonijalnim naukom i protokolom pobednika, u  maniru velesile koja doseže do samoizmišljenog prava da otima delo pokorenog naroda. Nalazili su zaista jeftino opravdanje da će tako oteti predmeti biti očuvani i spašeni od propasti što bi, kažu, bila neopisana šteta upravo zbog njihove vrednosti. Kada se arte fact izmesti iz miljea u kome je nastao i prenese u neki drugi kulturni obrazac on postaje samo predmet i gubi svoju bit. Sve nastaje u nekoj prilici crpeći potencijal iz tla i kulturnog modela, ima svoju poruku koju šalje u prostor u kome je nastao. Odnošenje i prenošenje u drugi urbani milje je ubistvo ne samo tog predmeta već i kulturnog modela iz koga je nikao a počinilac nikada nije obeležen niti je zlodelo prepoznato niti svrstano u kategoriju kojoj pripada.

Obelisk u Parizu stoji sasvim izmešten sa originalne lokacije, izgubio je zato vrednost koju je zasnivao na autentičnom okruženju koje ga je ustvari stvorilo. To je samo primer, ima toga posvuda, verovatno da veliki broj ljudi u Prarizu ili Londonu o Njujorku i da se ne govori uopšte ne zna šta je taj predmet, vide ga i cene samo kao predmet, ate fact za koji možda misle da je deo njihove sopstvne istorije, što na neki način i jeste, bar kao svedočanstvo o kulturnom modelu po čijim uzusima je u njihov grad donet.

Mešanje

I tako je nastalo doba izmešane kulturne poljane. Nekada je uzapćivano i prenošeno, posle precrtavano ili prekrajano da liči na autentični uzorak a u novo vreme metodom globalne kulturne (sic!) politike koja se kao takva javno ne deklariše ali deluje tiho i učinkovita je jer iza nje stoji trgovina pre svega ali joj pomaže štedro i politika u interesu, kao i nekada, konkviskadora koji su promenili odeću I naoružanje. Ipak, i to koriste, oružije, kada stvar ne uspe da se proda nežno i kada se ne pokaže dovoljno oduševljenja za ponuđenu opciju. Znaci autentičnog identiteta koje su sobom nosila uzapćena dela i postavljena onomad ne zato što je procenjeno da će unaprediti vrednost nekog gradskog središta već da bi se pokazala moć konkviskadora, sada se prenosioci ne brinu preterano o autentičnosti i vrednosti, bitno je da se proizvodi postave u prostor koji se time obeležava i postaje lukrativni deo zajedničkog tržišta. Pojavljuju se primeri na različitim, neki put sasvim neočekivanim mestima, učestvuju u stvaranju urbanog miljea sve do danas kada su preinačeni od plena u nosioce multikulturalnih pokušaja sa akcentom na zbližavanju naroda i stvaranju globalne kulturne slike planete o čemu je već negde bespogovorno odlučeno.

Urbanizam i arhitektura su posebno istaknuti u ovom procesu, kao i oduvek što beše, jer za razliku od ostalih umetničkih ili kulturoloških tvorevina ostaju veoma dugo na licu mesta određujući urbani milje a samim tim i ambijent I način kako će ljudi svoje vreme provoditi. Osim toga ulaganje u takve stvari je probitačno jer umanjuje ili potiskuje lokalne vrednosti, menja kulturni model preinačujući ga u neki novi, sasvim prilagođen potrebama civilizovanih globalista koje kultura ne samo lokalna, već I njihova sopstvena ne interesuje mnogo, sve je dobro došlo ako ima prođu I zauzima dovoljan prostor na tržištu.     

Kontakti i komuniciranje

Mešanje kulturnih modela sa raznih pozicija po planeti je u osnovi veoma dobro i svakako da obogaćuje urbane celine i utiče na napredovanje kulturnog modela pojedinih zajednica gde se arte facti u globalističkom maniru pojavi. Sve dok ne započne proces urušavanja ili stavljanja u zaborav autentičnih lokalnih dosrtignuća, ma kakva da su ali su proizvod nastao u vremenu obeležavajući kulturu baš te sredine. Kontakti i način komuniciranja po novom modelu nežnog osvajanja prostora i izmene miljea, posebno urbanog, se nameće sa ozbiljim namerama da postene vrhovni model kome će se podređivati kulture unaokolo. U usponu je začet nekada prekrajanjem i premeštanjem, lokalne kulture se povlače i postaju predmeti koji se odlažu u muzeje a mogu se naći i u literaturi zaista obimnoj.

Posledice u lokalu       

U Beogradu se događa slično, nije mimoiđen i nije ostavljen po strani što bi moglo da veoma zabrine ako bi bilo tako, naravno na sasvim drugačiji način, bez ispoljenog nasilja ali uz upotrebu nove forme, civilizovane agresije. Upotrebljena je institucija međunarodnog konkursa da bi se pod Kalemegdanom sa strane reke Save promovisao projekat koji sam po sebi jeste ostvarenje obeleženo globalnim pečatom za svaku pohvalu ali strano tom mestu jer se drsko i agresivno prsi ispred tvrđave zaklanjajući je i čineći od nje samo pozadinu za sebe samog. Oni što izabraše baš taj projekat, zanemarujući mesto i gradsku istoriju koju to mesto sobom nosi  nisu daleko od načina mišljenja i pravila kulturnog modela koji je nekada obelisk iz doline Nila premestio u Pariz. Onda, na drugoj strani Kalemegdana, ka širokom plavom Dunavu,skoro je pokazan pučanstvu uz oduševljene reči pohvale po štampi ili već gde je sve moglo još jedan projekat, naručen od grčkih investitora sa najboljim namerama da unaprede Beograd i naprave dobar posao, potpisan od strane trenutne principese svetske arhitekture kome se ne može izreći bilo koja pokuda osim što kao i onaj predhodno pomenuti ne pripada tom mestu, u ozbiljnom je raskoraku sa Kalemegdanskim zidinama, preti da promeni značenje koje tvrđava sobom nosi a dužnosnici gradski, kao i u slučaju onoga sa reke Save nisu glasni te im se misli ne znaju i glas ne čuje, kao da su neobavešteni da u Kalemegdanskim zidimana obitava bit Beograda i da je zaštita upravo toga njihova najvažnija dužnost.  

Dakle, sve je isto samo njega nema kao što reče jedan kada je konstatovao da promenama nisu usledili neki rezultati, naravno očekivane pa se kaža može prisloniti i na urbanizam.  Jer, kakva je razlika od prenošenja spomenika ili punjenja muzeja tuđim ostvarenjima, ili prekrajanja sopstvenog urbanog miljea sledeći uzor odnekud  i forme koja potire deo istorije grada i nameće se kao konačno rešenje. Da su arte facti u nameri ovde pomenuti, sa obe strane Klemegdana, planirani na nekom drugom mestu, Novom Beogradu ili Trećem Beogradu ili bilo gde a da ne budu u sukobu sa lokalnim vrednostima koji jesu identitetski znaci Beograda reklo bi se tada da je kontakt I komuniciranje sa drugim viđenjima kulture veoma dobro došli u Beograd. Za sada, ostavite Kalemegdan na miru i iskazujte se globalno i učestvujte u svetu ne povređujući to mesto.