Agregatna stanja NY-bavi II

Baš kad sam spuštala opranu odeću pored kontejnera na uglu svoje bgd ulice, pomislih na Njujork.

S razlogom.

Iako grandiozno studentski dekintirana, u Njujorku sam provela dve godine neobično ispunjenog „dobrotvornog" života* (termin koji ovom prigodom treba da obuhvati mene kao primaoca i davaoca & instituciju davanja).

Moj „dobrotvorni" život počeo je da cveta  onog momenta kada sam u podnožju stepenica moje nyc zgrade pronašla jednu nosiljku za veš, štipaljke i još neke sitnice i uputstvo - uzmite slobodno.

Ostavljanje odeće u holu zgrade ili eventualno na travnjaku pored, u Beogradu bi nesumnjivo bilo smatrano nekulturnim. U Njujorku sam svakog dana, spartajući svojom, ili okolnim ulicama nailazila na delove pokućstva, stolice, krevete, fotelje, odeću...uredno naslaganje na ivicu trotoara, tako da nikom ne bude gadno ili ponižavajuće da ih pokupi. 

Istine radi, nikad se nisam kućila s travnjaka, ali jesam na mnoge druge dobrotvorne načine. Kada mi je Anja [url=http://en.wikipedia.org/wiki/Anya_Schiffrin], nekadašnji dopisnik iz Vijetnama, i zaštitnik stranih studenata, ponudila dva očuvana tiganja i jednu lepo opranu vijetnamsku posteljinu, više nije bilo mesta oklevanju. Samo se po sebi razumelo da ću, ako bilo šta od ova dva kućna predmeta preživi dvogodišnji život kod mene, iste predati nekom drugom u ispravnom i čistom stanju. (zaista, jedan preživeli tiganj , ova i neke druge posteljine nastavili su u junu 2005. godine, svoj njujorško bruklinski život u tročlanom umetničko studentskom domaćinstvu, a potom..ko zna gde..)

Lepota i lagodnost skromnog života u Njujorku su, u velikoj meri, bili zasnovani upravo na dvosmernim donacijama: moja kuća (tj.soba) dobila je svoj završni „elegantni i svedeni" izgled koliko zahvaljujući nemanju stvari, toliko zahvaljujući srećnoj kombinaciji donacija.

"Da bacim u smeće, ili ćeš uzeti?" , tim cimerkinim metodom stigla sam do tzv. stolića za TV, malog coffee table i ružičaste prostirke. TV  mikro razmera, poklon drugarice koja je upravo napustila Njujork, i koja ga je dobila od jednog drugog studenta, već je bio tu....kao i neke druge stvari o kojima će biti reči u sledećem pasusu.

Najbolji deo mog donatorskog života dogodio se zahvaljujući komšilučkom Housingworks [url=http://www.housingworksauctions.com/ ] umetničko dobrotvornom lancu second hand shopova. Sam po sebi, taj lanac nije ni po čemu drugačiji od Salvation Army i sličnih mesta na kojima moguće naći jeftin second hand nameštaj i tom kupovinom pomoći beskućnike. Moj drugi najomiljeniji second hand shop "Opera house" jer, na primer, svoje donacije usmeravao ka Metropoliten operi, Linkoln centru i sl.

Možda mi je Housingworks upao oči jer su dve radnje ovog lanca bile u neposrednoj blizini moje kuće i škole, ili zbog toga što je jednog dana tamo osvanula bunda od minka procenjena na $10.000, ili možda zbog toga što je takva donacija pre bila redovno stanje, a ne raritet i sledile su je dijamantske ogrlice i broševi, ili zbog prekrasnog dobro očuvanog starog nameštaja, ili retkih knjiga i monografija, ili vintage dizajnerskih poslastica, ili činjenice da svi zaposleni nisu uopšte zaposleni, nego doniraju svoj rad...

Hronološki gledano, postala sam donator Housingworks, kupujući jedan jeftini DKNY raritet, gubeći na aukciji  prvo izdanje jedne monografije Annie Leibovitz i bezuspešno uzdišući za posterom Roy Lichtenstein -a.

Potom sam u zimu i leto, pred polazak za Beograd, probrala svoju odeću i pokućstvo, i sve što mi se činilo očuvanim, dala na poklon istom lancu radnji uz sertifikat o donaciji vrednoj $200 i priložila ga uz poresku prijavu.

Zahvaljujući Anjinoj svadbi, a pred kraj mog njujorškog života, otvorio se još jedan kanal za donatorstvo. Suviše imućni da bi im bilo šta trebalo, Anja i Džozef Štiglic, pozvali su svoje goste da doniraju sume od $5 do ....za različite humanitarne akcije. Sam par, obavezao se da će na sve donacije uzvratiti istom sumom novca. Tako je moj poklon Anji postao donacija od $40 za male biznise žena u Bocvani.

Na samom kraju njujorškog života, pošto sam sve ravnopravno rasporedila po različitim korisnicima, ostala sam sa jednom tananom pakistanskom damastnom posteljinom, sa nekoliko fleka napravljenih  Clorox-om u vremenu kad sam još trenirala korišćenje davno zaboravljene varikine. Opranu, uredno savijenu i svojski potapkanu (najpopularniji način studentskog peglanja posle polumokrog izvlačenja iz mašine za sušenje veša) posteljinu, ostavila sam na zelenoj ogradi uz moju zgradu uz mali papirić na kome je pisalo „uzmite slobodno."

Tako se završio moj institucionalno uređeni „dobrotvorni život".

======================================

* Postoji Zvečanska, postoji Crveni krst, postoji Oxfam...redovno primenjujem metodu zvanja rodbine, komsiluka itd. uvek s knedlom u grlu, ne znajući da li će se neko uvrediti što uzima nešto nošeno ili korišćeno ili neće..tu i tamo uplatim nekom fondu simboličnu sumu novca, uz pomoć iznutra, dostavih ponešto za Zvečansku, preko velike kutije postavljene u holu B 92, pred novogodišnju noć nađosmo neke studente i poklonismo im stari ali dobro držeći TV. Da li smo ispali „božiji ljudi", ili su mislili da smo ih prevarili, nikad verovatno nećemo saznati...jer u radosti i zbrci zbog iznenadnog srećnog poklanjanja, zaboravismo da im kažemo da moraju da sačekaju 30 minuta pre nego što ga upale...

Prvi od tri teksta Agregatna stanja NY-bavi nalazi se [url=http://blog.b92.net/arhiva/node/5377] ovde [/url]