политика не постоји. само уметност привлачења гласача. онда заседнеш, и све је ок док не почнеш да трипујеш да си посебно способан зато што си изабран. нејефтиније је обећањима. људи воле да их лажеш. проблем настаје кад се намноже неиспуњена. тад треба смислити кривца. људи воле да нису они криви али да неко јесте. најбоље је неко немоћан или удаљен.
вучићу иде некако. и са обећањима и са кривцима. мало бероград на води мало мишковић. мало борба против корупције мало шарић. мало твитер, мало фејсбук, мало... међународна завера. и на крају се врећа испразни.
опозиције нема (осим ако неко лајави твитер затворен у себе не назива опозицијом; осим ако неко погубљени дс већ саплетен сујетама војвођана који су ступили на велику сцену неко не назива опозицијом; осим ако неко удруживање, у ствари засмејавање, чедомира и верка око млађине опсенарске приче не назива опозицијом; осим ако неко самопрозване стручњаке, одбачене вучићеве изборе не назива опозицијом).
опозиције дакле нема а живимо сећање постдејтонске србије. на власти је онај кога неко са стране перципира као одличног да испоручи затражено и док је такав унутар државе су му слободне руке (ако баш не претера). милошевић је у свом лудилу претерао за неколико година али не знам колико се та искуства могу сад применити. ово је ипак "ориђинале". једино што личи је немоћ. једино што личи је опсена. једино што личи је недостатак будућности.
ок, ово последње сам спреман да повучем/ублажим. ко сам ја да оспоравам туђе право да верује у макете? јбте, па ја навијам за звезду...
од макете до макете од непријатеља до непријатеља а 1,7 милиона гласача је ту.
ја бих стварно волео да могу... али шта?