[Ми, полубогови]
Недодирљивост
Када је једног дана Димитрију Шостаковичу зазвонио телефон нико није могао ни да претпостави да ће са друге стране жице бити - Стаљин.
Још је невероватније то што је разговор убрзо дошао до Шостаковичевог одговора: "Нећу да идем!". А најневероватнији је завршетак разговора у коме је, да би приволео Шостаковича да отпутује на турнеју по Америци, Стаљин укинуо забране извођења његове и музике његових пријатеља.
Шостакович је, услед многих напада и забрана од стране владајуће партије, претњу хапшењем и ликвидацијом, који су се дешавали и због мањих преступа, видео као веома реалну. Једно време је своје хапшење чекао спавајући испред врата свог стана, како бар његова породица не би била узнемиравана. Са друге стране, шушка се да је, када је после много деценија од распада СССР-а отворен његов досије, на врху досијеа писало - НЕ ДИРАТИ!
Издржљивост духа (1)
Опсада Лењинграда у Другом светском рату од стране нацистичких снага, претворила је овај град у живи хорор. Људи су свакодневно умирали од глади или смрзавања. Када су све птице, пси или пацови били поједени, појавили су се извештаји о канибализму.
Мртва тела су била избацивана у ходнике или степеништа како би их настојници избацивали као ђубре. Сахране, гробови и ковчези су били заборављени. Читаве породице би нестале, умрле. Безнађе је било свуда.
Одједном, током једне ноћи док је опсада још трајала, у Лењинград је из авиона пала једна симфонијска партитура. Убрзо је прикупљен сав расположиви материјал да би партитура била умножена преписивањем и око ње су се окупили сви преживели музичари. Многи од њих су већ били потпуно нарушеног тела, премршави, оронули, али су се промрзлим прстима дохватили својих инструмената. Тако су једне вечери у опкољеном Лењинграду, десеткованом глађу и зимом, одсечени од остатка света, телесно изнурени свирачи извели "Лењинградску симфонију".
Издржљивост духа (2)
На другој страни Европе, када су се нацисти окомили на Француску, Оливије Месијан је регрутован. Због слабог вида није учествовао у борбама већ је служио као помоћни болничар. Свеједно, када је његова цела јединица заробљена одведен је у логор за ратне заробљенике.
И на овом месту су владали глад и смрзавање и опште безнађе. Месијану је успело да наговори стражара да му прокријумчари папир, оловку и гумицу. Међу заробљеницима су такође били један кларинетиста, један виолиниста и један виолончелиста. Прва двојица су са собом носили свој инструмент, а за виолончело се Месијан довијао како да га добави у логор. У једној колиби која је коришћена као црква, пронашао је клавир који је био оронуо, али довољно добар за свирање и компоновање.
У хладном и гладном окружењу, пред хиљадама ратних заробљеника, у логору је наступио тренутак слободе за четворицу музичара. Прсти су били смрзнути, дирке клавира лепљиве, али су ипак премијерно извели Месијанов "Квартет за крај времена". Исте године, када се сазнало да су они музичари и да су остали изван директних борби, пуштени су из логора.
"Уверен сам да радост постоји, (...)
радост је изнад туге, лепота је изнад страха."
Оливије Месијан