ZAŠTO JE VOŽNJA TAKSIJEM U BEOGRADU LUKSUZ?

ZAŠTO JE VOŽNJA TAKSIJEM U BEOGRADU LUKSUZ?

Ukoliko vam je i i posle prethodnog Telegrafovog teksta o preskupom taksiju u Beogradu ostalo nejasno zašto je preskup, odgovor je jasan - nisu krivi ni „divljaci" ni platežna moć, već legalizovani taksi karteli.

Šta se dešava sa taksi prevozom u Beogradu? Međusobna sprega taksi udruženja povezanih sa svakom gradskom vlašću učinila je da taksi plaćamo ovoliko koliko plaćamo. Plastično predstavljeno, pojavilo se nekoliko huligana sa svojom ekipom, međusobno su se dogovorili i, pod pretnjom batinama, naterali kućne savete svih zgrada u kraju da propišu cenu iznajmljivanja basket terena, ali i da zabrane izgradnju novih terena. Zbog tih huligana kojima je data legalna moć, pošteni momci iz kraja mogu da biraju - da pređu na sport koji ne vole, da plaćaju huliganima besmisleno mnogo ili da odu u drugi kraj na basket. Jedina razlika između ove situacije i taksi kartela je u tome što se svačija potreba za taksijem ograničava na granice grada u kom živimo ili radimo, pa ne možemo da odemo u „drugi kraj".

Svaka ekonomska aktivnost ljudi zasnovana je na tome šta nekome treba i da li neko drugi može to nešto da mu ponudi. Vrednost toga što se traži i nudi izražava se cenom koja je predmet dogovora prodavca i kupca. Kada se neko (po pravilu izvršna vlast) umeša u odnose između ljudi, za potrošača usluga postaje skuplja i nekvalitetnija, a za prodavca usluge postaje teže da se time bavi.

Upravo to se dešava sa beogradskim taksi tržištem - cena je ograničena i jezivo visoka, broj licenci ograničen na 5000, a „huligani" nisu dužni čak ni da izdaju račune. U takvom ambijentu, od 2003-2010. cena taksi usluga je skočila za 130% uz konstantan porast broja „divljaka". Da se razumemo, „divljaci" su neuporedivo manji divljaci od taksi kartela - oni su samo posledica zatvorenog sistema u kojem Grad ne dozvoljava licenciranje svakome ko ispuni uobičajene standarde. Oni su, dakle, odgovor na potrebu Beograđana da imaju jeftiniju uslugu. Da li bi, u priči iz kraja, trebalo da krivimo one koji grade ilegalne terene ili kače table na zidove garaža? Ne.

Koji je način da se prevaziđe činjenica da je u Beogradu taksi jedva malo skuplji nego na Menhetnu? Za početak - liberalizacija. Iskustva iz Zagreba, koji je takođe imao rigidno tržište, pokazuju da je, nakon ukidanja minimalne cene starta i kilometra, taksi prevoz u 4 godine postao gotovo upola jeftiniji uprkos obavezi izdavanja računa. Osim ukidanja regulisane cene, trebalo bi da se ukine (ili obesmisli) maksimalni broj licenci koje grad daje, pošto su ionako uvedene da zaštite od konkurencije kartel koji je trenutno na ulici. To ograničenje sprečava Beograđane (one koje bahati pripadnici kartela vole da zovu „divljacima") da se legalno zaposle i korisnike da se prevezu jeftinije. Tek kad se ovo uradi, taksi u Beogradu će biti naplaćivan dostojanstveno i moći ćemo da razgovaramo recimo o daljem unapređenju taksi tržišta.

Neću da ulazim u dosijee vlasnika pojedinih kartelskih taksi udruženja. Dovoljno je da se razume ekonomska logika da bi se politika terala da razreši to klupko regulacije kojim se kartel iživljava nad Beograđanima. Čast poštenim taksistima, ali da odgovorim i njihovom bahatom kolegi iz gorepomenutog Telegrafovog teksta: Slušaj, možda taksijem ne može svako, ali tu cenu nije zaslužio niko.

Nikola Parun
Student master studija Javne uprave, lokalne samouprave i javnih politika na FPN

DODATNI INFO:

- Taksi u Beogradu: Start 170rsd, kilometar 65rsd, noću 85rsd
- Taksi u Njujorku: Start 255rsd (3$), kilometar 101rsd (1.2$)
- Prosečna plata u Beogradu 48.000rsd (izvor - Gradski zavod za statistiku, neto prosek u prvom kvartalu 2013.)
- Prosečna plata u Njujorku 375.000rsd (izvor - Bureau of labor statistics, takođe prvi kvartal 2013, prema kursu od 1.2.2013).