Biciklom oko sveta -- Ulanbatorski odmor (Mongolija)

*

Stresan mi je svaki ulazak u grad, pogotovu ako sam se do njega kotrljala kroz pretežno nenaseljene predele i skoro praznim putevima, kao do Ulan Batora. Bila sam spremna na azisjku gužvu koja podrazumeva da se vozi bilo kojom stranom ako je tuda prohodno, da uvek jači ima prvenstvo i da se sirene pritiskaju do iznemoglosti.  Međutim, nisam očekivala pogibeljno loš put, ne nakon sedamsto pedeset kilometara gotovo savršeno glatkog asfalta kroz Gobi.

Kako je moguće da ostave ovakav prilaz gradu?, pitam se dok odskačem na svaka dva metra zbog sastavaka betonskih ploča od kojih je put sagrađen. Mislim da mi je čak i kaldrma draža od tih ploča koje se tokom godina razdvoje i izdignu na krajevima, praveći ispupčenja ili udubljenja preko kojih zapinju i ogromni točkovi transportnih kamiona.  A osim što je u tim sastavcima, put je sav u rupama, pa svi koji se kotrljamo njime gledamo da ih nekako izbegnemo. Što nije nimalo jednostavno izvesti, pošto je drum neshvatljivo uzak, pa imam utisak da se malo šira vozila češu jedno o drugo kada se mimoilaze, a i promet je tako intezivan kao da sve što je u voznom stanju a prolazi korz Mongoliju upravo ovog trenutka ulazi u Ulan Bator ili izlazi iz njega. I pri tom podbada onog učesnika ispred sebe da požuri što brže može ili da mu se nekako skloni s puta – da se ukine i nestane ako je moguće.

Valjda ću preživeti.

*

U Ulan Bator ulazim kroz ružni svod kakvih ima u većini centralnoazijskih gradova. Ostaci komunističke gradnje, koja je tako volela da podražava imperatorsku rimsku, deluju groteskno u kontrastu sa putem kakvog bi se postideli i Nepal  i Indija. Njega, zapravo, i nema. Ono po čemu vozim je gomila oštrog kamenja koje štrči iz tla, smenjujući se naizmenično sa rupama punim peska. Još sam u neverici da će tako izgledati putevi kroz mongolsku prestonicu.

Srećom, to je samo prilaz -- shvatim priključivši se na široki asfaltni put sa po nekoliko traka u svakom smeru. Odahnem sa olakšanjem. Ne zameram u sebi Mongolima ni što su ga presekli voznim šinama pa se ceo saobraćaj zaustavlja na deset minuta dok njima ne protutnje teretni vagoni.

Dok stojim i čekam, iz kola iza mene neko mi dobaci: Hi!

Okrenem se i uzvratim debeljuci za volanom s desne strane. Već sam primetila da u Mongoliji ima podjedanko četvorotočkaša sa upravljačem na desnoj kao i na levoj strani, iako se vozi desnom trakom. Očito uvoze automobile odakle ko stigne.

Hi!, uzvratim kratko. Umorna sam nakon više od sto kilometara koliko sam danas vozila i svih uspona te poslednjeg spusta, i nije mi do veselog razgovora sa lokalnim stanovnicima. U dva-tri navrata, prolazeći kroz varoši u Gobiju, shvatila sam da Mongoli nikako ne podnose ako im se ne uzvrati na pozdrav. Tako mi se dva puta desilo da su me pratili iz kola i džipa zato što na njihov ajpre diskretni  znak sirenom nisam odmahnula rukom niti na drugi način otpozdravila. U oba slučaja, krenuli su za mnom pritiskajući sad sirenu toliko da sam odskočila na ivičnjak. A zatim su, mimoilazeći me, svi koliko ih je bilo unutra preglasno ponovili to „Hi“ – verovatno i jedinu englesku reč koji su znali. Delovalo je prilično agresivno pa sam nakon drugog takvog iskustva opomenula sebe da mi više ne bude teško da svakome otpozdravim na koji god način. Zbog toga sam i sad uzvratila debeljuci za volanom i odmah se okrenula na svoju stranu nestrpljivo brojeći koliko je ostalo vagona koji treba da prođu da bi se rampa podigla.

Kad -- osetim da me neko otpozadi vuče za jaknu. Okrenem se i vidim da se debeljuca primakao kolima i da me cima kroz prozor.

?

Na moju upitnu grimasu, počne da se smeje.

Sex?!, upita me praveći rukama nedvosmislenu pantomimu seksualnog čina.

Fuck you, you stupid primitiv idiot!!!, proderem se i pokažem mu srednjak. I smesta se izmaknem krenuvši napred. Iza sebe čujem smeh. Jedva obuzdavam bes a najradije bih mu išutirala auto.

Gde sam ja ovo došla?, ne mogu da se ne upitam, iako znam da je to samo jedna budala, prva (ili druga) na koju sam naletela za ove tri godine otkad sam na putu. I znam da je po statističkoj verovatnoći neminovno da imam i takve susrete, te da s ovim ispunjavam svoju kvotu najbezbolnije za mene, ali sam svejedno uznemirena. Ni prethodna iskustva sa Mongolima u Gobiju nisu bila ohrabrujuća, a ovo je potvrda mojih sumnji da ta zemlja nije najbezbednija za ženu koja putuje sama. Možda grešim i možda je prerano da svoj osećaj prihvatim kao zaključak, ali onespokojavajući utisak je prejak.

*

Planirala sam da kampujem u dvorištu kod Froita, Holanđanina oženjenog Mongolkom, kog sam kontaktirala preko liste za smeštaj cikloputnika – Topli tuš. Došao je po mene u grad, jer nisam uspela da nađem njegovu adresu, a ni policajci koje sam pitala nisu znali gde se to tačno nalazi. Ali su mi ponudili da ga pozovemo telefonom, te smo se tako dogovorili da dođe po mene.

Biciklom, naravno. Uspravan u sedlu kao konjanik na konju, visok pedesetpetogodišnjak prosede kose i brkova, sa crnim šeširom oko koga se vije roze traka za koju je prikačeno razno cveće.

Samo ludi Holanđani izgledaju ovako blesavo i voze ovako blesavo, mislim u sebi sa simpatijama, dok pokušavam da ga pratim u točak probijajući se sredinom puta, po onoj beloj punoj liniji koja razdavaja trake iz dva suprotna smera. Froit mi objašnjava da je nekim čudom u Ulan Batoru to dozvoljeno a mnogo je brže i sigurnije tuda voziti nego krajnjom desnom trakom uz ivičnjak. A ja bih mu dala za pravo da sa mojim bisagama nisam široka za dva bicikla. Ovako, uspevam i da se sudarim sa jednim kolima, srećom, dok su stajala u mestu.

Možeš da postaviš ovde šator ali za sutra su najavili sneg, samo da znaš,  kaže mi kad stignemo u njegovo dvorište. I potura mi svoj ajfon da vidim sedmodnevnu prognozu za Ulan Bator na internetu.

Osetim kako me obuzima panika. Ne, ne mogu da ponovo kampujem po snegu. Ne mogu da se više smrzavam! Ali, kako da plaćam po 20 ili 30 dolara za sobu nedelju dana, koliko mi treba da dobijem rusku vizu i završim sve što sam planirala u Ulan Batoru. I ne primećujem da sve to govorim naglas.

Šta pričaš? Otkud ti to? Eno tamo u Ganinom hostelu je dorm pet dolara, kaže Forit.

Nemoguće! U svakom mestu kroz Gobi cene su bile neverovatno visoke.

Jeste, ali ovde ima na desetine hostela i velika je konkurencija, primećuje Froit.

Idem tamo, kažem bez sekunde premišljanja. A Froit kreće sa mnom da mi pokaže put i pomogne oko stvari.

*

Dobijam ger na krovu prilično velikog hostela. Jedini sam gost pošto je u toku kompletno renoviranje. Mesto mi se na prvi pogled dopada. Biću skoro u samom centru Ulan Batora, u tradicionalnoj mongolskoj kući a opet ću uživati civilizacijski komfor.

Za početak, obilno koristim dostignuće zvano topli tuš, a potom izlazim sa Froitom na večeru u korejski restoran.

Pitam ga gde mu je supruga.

Otišla je od mene jutros i rekla je da će se vratiti samo sa advokatom, odgovara s malo gorčine u glasu.

Pitam ga šta se tačno desilo a on se ne usteže da mi ispriča.

Njegova supruga iz prvog braka ima ćerku a ova malu bebu. Kako je mlada žena zauzeta oko studija, zamolila je majku da pričuva svoju unuku nekoliko dana. No Froit ne želi da se budi noću zbog bebinog plača, pošto je kuća u kojoj žive zapravo mali jednoiposobni stan. Može dada bude kod nas po ceo dan, nemam ništa protiv, ali noću želim mir, izričit je Froit.

Žao mi je, kažem. Valjda će biti sve u redu.

Nemam pojma, odgovara on i smeje se. Čini se kao da nije mnogo zabrinut i da mu nije potrebno da priča o tome, pa ga pitam za njegov posao. Sa profila na listi Topli tuš znam da ima privatnu firmu u Ulan Batoru, ali ne i čime se tačno bavi.

Pravim jurte za evropsko tržište, odgovara.

Vau! Sjajno!, uskliknem. I krenem da mu postavljam gomilu pitanja.

*

Jurte ili gerovi su tradicionalne kuće nomada u Centralnoj Aziji, u stepama i pustinjama Rusije, Kazahstana, Kirgizije, Mongolije, severne Kine. Reč je zapravo o jednoj vrsti šatora kružnog oblika, koji je osmišljen za najekstremnije klimatske uslove.  Sastoji se od drvenog skeleta -- štapova koji su upleteni u rešetke i povezani konjskom grivom, i platnenog pokrivača od češljane vune preko kojeg je vodonepropusni materijal. Prečnik jutre je obično četiri metra i sastoji se od pet zidova, koji prave krug, mada je ona u kojoj ću boraviti narednih dana nešto veća. U sredini jurte nalazi se kupola koja najčešće počiva na dva stuba. Kroz nju izlazi dimnjak od peći na drva, a kako se materijal koji je prebačen preko nje jednostavno uklanja, to je toono (kako se kupola naziva) glavni izvor svetlosti u geru. Zbog specifičnog oblika i materijala od kojeg se pravi, jurtu je izuzetno lako zagrejati zimi, a leti u njoj vlada prijatna hladovina.

Osim tih, nomadski šator ima i druge brojne prednosti: nema eksera niti se pričvršćuje za zemlju, može se rasklopiti ili sklopiti vrlo brzo (tri čoveka za dva sata), ne zauzima mnogo mesta kada se spakuje tako da se lako transportuje.

Froit je prava enciklopedija kada je reč o gerovima, a njegova strast za njima ide dotle da u svojoj filmoteci ima sve dostupne filmove u kojima se makar u jednoj sceni pojavljuje jurta. Tako ću narednih dana odgledati desetine filmova iz nezavisne produkcije o nomadskom načinu života u Centralnoj Aziji.

No, zanimalo me je i koja je cena ovih šatora u Evropi.

Osam hiljada evra za kompletno postavljanje a dve hiljade košta transport bilo gde u Evropi, odgovorio mi je Froit.

Iako mi se čini da nikada ne bih mogla da se naviknem na veoma niska vrata zbog kojih moram da se dobro savijem kada ulazim i izlazim, nije mi problem da zamislim sebe kako živim u geru. Provela sam tek nekoliko sati u ’mojoj’ jurti na krovu Ganinog hostela, ali osećaj unutra je neobično prijatan. Nesumnjivo je još bolji kada je enterijer opremljen tradicionalnim nameštajem, koji je pravljen tako da se maksimalno iskoristi raspoloživi prostor.

Najveća pak mana je što je jurta osmišljena za život u zajednici, bez ikakvog privatnog prostora. Za Mongole, kao i ljude u Centralnoj Aziji, to je gotovo nepoznati pojam, jer se sve odvija u kolektivu, naočigled svih. Iako sam se na to silom prilika navikla u ovom delu sveta, tek sada mi zapravo postaje jasno koliko je ovdašnjim narodima strana bilo kakva ideja diskretnosti i privatnosti. Kako bi je i imali i kako bi i razumeli zapadnog čoveka i njegove potrebe, kada porodice vekovima žive skupa, deleći isti prostor. To otkriće čini da osetim radost što sam shvatila nešto bitno, suštinski važno i opredeljujuće u jednoj kulturi, i samim tim za nijansu bolje razumela svet.

*

Moj plan da apliciram za rusku vizu kako bih u toj zemlji mogla da ostanem tri meseca vozeći rutom transisibisrke železnice čini se dosta nerealnim. Papirologija je veoma komplikovana, jer treba pribaviti pozivno pismo iz Rusije koje mora da odobri i pošalje njihovo Imigraciono, a na molbu nekog njihovog državljana.

Ali to nije problem, vi ste naša braća, kaže mladić za šalterom u ambasadi. Plavokos je, svetlih očiju i belog tena, sa lepim osmehom.

Hm, da, odgovorim prilično skeptično, i odmah krenem da smišljam drugi plan. Ostaje nepromenjeno da iz Mongolije pređem u Rusiju i vozim oko Bajkalskog jezera. No kako bez vize mogu da ostanem samo mesec dana, a razdaljine su ogromne, moraću da opet uđem u Mongoliju. Bicikliraću severoistočnim delom zemlje, kako bih izašla u Rusiju na graničnom prelazu koji je najbliži Kini. Odatle me čeka kraća vožnja kroz Sibir, pa ulazak u Kinu i presecanje preko Mandžurije do Vladivostoka na Beringovom moru. Kada iscrtam rutu u interaktivnom maperu, i nehotice počnem da se smejem. Zaista mi putanja liči na Braunovu česticu.

I pomislim na pitanja nekih ljudi koji pročitaju o mom putovanju i zamerke što ponekad moram da koristim i neko drugo prevozno sredstvo osim bicikla. Kako im objasniti vizna pravila koja se razlikuju od zemlje do zemlje – i uz to se često menjaju -- a koja su noćna mora svih putnika dugoprugaša, čak i kada ne putuju sporo kao ja?

*

Shodno novom planu, krećem u kinesku ambasadu da apliciram za njihovu vizu. Falsifikovala sam izveštaj banke o stanju na računu pošto Kinezi traže da se za svaki dan boravka raspolaže sa sto evra, podmetnuću im ponovo staro Irenino pozivno pismo iako uopšte neću ići u pravcu Pekinga gde ona živi, a nedostaje mi samo rezervacija avionskog leta, ulazna i izlazna. Po savetu nekog putnika koji sam našla na internetu, tražim avionsku agenciju u kojoj je moguće bez plaćanja rezervisati karte i dobiti odštampan raspored letenja koji overavaju pečatom. No zatvorena je iako je radno vreme koje je navedeno na tabli na vratima već počelo.

Dok gunđam u sebi zbog mongolske neposlovnosti – i lenjosti koja se primećuje na svakom koraku – ispred agencije zastaje mlada devojka.

Ne rade, kažem rezignirano.

Aha, sad ću ih pozvati da vidim gde imaju otvorenu kancelariju, odgovori mi na dosta dobrom engleskom. Kroz dva minuta me poziva da krenem sa njom jer se dole niže na Bulevaru Mira, kako se zove ulica u kojoj smo, nalazi još nekoliko kancelarija iste agencije.

Usput, pričamo. Pitam je gde planira da leti.

U Nemačku, Berlin. Moja sestra od tetke tamo studira. Ja sada idem turistički a na jesen bih probala da upišem tamo fakultet. Silno to želim, nemate pojma koliko.

Šta želiš d astudiraš?

Arhitekturu. U mojoj porodici svi su arhitekte.

A kad završiš? Šta planiraš posle? Hoćeš li se vraćati?

O da. Moj deda je u ministarstvu razvoja Mongolije i on kaže da mladi treba da studiraju u inostranstvu a potom da se vrate i pomognu zemlji da napreduje. Kaže da ovde ima mnogo posla.

Osim što bi mogla da mi bude ćerka, i što je veoma lepa i ljupka, moje simpatije osvaja tom mešavinom naivnosti, entuzijazma i posvećene ozbiljnosti. Već sam u nekoliko vodiča pročitala da je veliki procenat mladih u Ulan Batoru visokoobrazovan, da se mnogi školuju u inostranstvu i potom vraćaju u svoju zemlju. Neminovno, nameće mi se poređenje sa odlivom mozgova u Srbiji. Šta to imaju Mongoli a mi nemamo, zbog čega njihovi mladi žele da se vrate u svoju siromašnu zemlju i pomognu joj da napreduje?

*

Ispostavlja se da je prerano da apliciram za kinesku vizu, jer bi prestala da važi pre nego što i stignem da uđem u Kinu. Najranije ću moći da je tražim krajem juna ili u julu, ako nameravam da tamo vozim u avgustu.

Grrrr!, ljutim se na sebe, na pravila koja kažu da je viza važeća do tri meseca od dana izdavanja, na sve te silne granice i ograde i probleme koje zbog njih imaju putnici poput mene. Ponovo provodim sate na internetu, tražeći neko rešenje, ali jedino što se čini realnim jeste da po ponovnom ulasku u Mongoliju opet dođem u Ulan Bator i tada podnesem zahtev za izdavanje vize. Koliko cimanja!

A i moji planovi o odlasku nakon nekoliko dana padaju u vodu. Vreme je kao da smo na početku zime a ne proleća. Nakon snega koji se brzo otpio, počele su kiše a temperature su vrlo niske – dnevne ne prelaze deset stepeni a noću su ispod minus pet. Nemam izbora nego da sedim u Ganinom geru i čekam da se prolepša.

Kada grane malo sunca, odlazim u obilaske grada. Idem pešice ne samo zbog toga što je hladno za vožnju bicikla, nego zbog brojnih upozorenja na internetu a i od mojih novih poznanika, da u gradu ima neverovatno mnogo lopova. Uz to, i prija mi da šetam.

*

Ime ’Ulan Bator’ doslovno znači ’Crveni Heroj’ a kumovali su mu Rusi, početkom devetnaestog veka. Do tada, grad se zvao ’Ih Hurje’ što znači ’Veliki Kamp’. Do 1911, kada je prekršten i kada se ustalio na jednom mestu, na obalama reke Tuul, selio se čak dvadeset osam puta, i svaka od tih lokacija bila je zvanično birana!

U Ulan Batoru danas živi oko milion stanovnika, što čini više od trećine mongolske populacije. Uprkos prvim lošim utiscima, grad mi se prilično dopada. Deluje prepoznatljivo na način na koji mi se svi veliki centralnoazijski gladovi čine poznatima zbog mešavine socijalealističkog stila i novih supermodernih arhitektonskih zgrada, između kojih se postojano provlači stari etno-stil po kome se jedino i prepoznaje u kojoj bivšoj socijalističkoj državi se taj grad nalazi. Tako su ovde gerovi koncentrisani na desnoj obali reke Tuul, i to u delu njenog toka kroz centar grada, a ima ih i ukleštenih između poslovnih čelik-staklo višespratnica, zavučenih iza orgomnih tržnih centara u zapadnjačkom stilu i skrivenih iza ograđenih dvorišta. I to mi se neodoljivo dopada.

Obilazim centralni trg na kome se nalazi zgrad Parlamenta, a na ulazu u nju ogromna statua Džingis Kana. Najveći svetski osvajač ikada ovde nije na konju, kako se obično prikazuje, nego sedi na tronu. Izliven je u crnoj bronzi i deluje više nego impozantno. Orijaški – pada mi na pamet ta reč koja najbolje dočarava monumentalnost Džingisovog spomenika.

Posećujem istorijski muzej mongolskog naroda, pokušavajući da makar naslutim odgovor na pitanje na koje već osam vekova niko nije uspeo da da kompletno objašnjenje: kako je bilo moguće da jedan neveliki narod poput mongolskog stvori imperiju veću i od one rimeske i Aleksandrove i Napoleonove. Kako objasniti fenomen koji se nikada pre ni posle nije desio u istoriji da je jedan prognanik iz sopstvenog plemena, uspeo da se bez ičije pomoći i bez ikakvih sredstava udzigne do najvećeg svetskog osvajača? Kada se vidi mapa teritorije koju je obuhvatala Mongolska imperija, teško je poverovati da je narod koji danas broji svega tri milona stanovnika nekada predstavljao najveću osvajačku opasnost za ceo Stari svet.

*

Zima nikako da prođe. Sedim već pune dve nedelje zaglavljena u Ulan Batoru i već više ne znam kako da prekratim vreme. Pogledala sam sve filmove koje mi je dao Froit, iščitala sve elektronske naslove koje imam na mom čitaču, a dve knjige u papirnatoj formi čuvam za nastavak putovanja, da bih ih čitala u šatoru. Ako nije veoma hladno, onda je oblačno i muljavo, pa mi se i ne izlazi napolje. Odem svakog drugog dana do Froita, gde koristim njegov brzi internet pošto je u hostelu prilično loša konekcija. Njegova žena se u međuvremenu vratila i zagladili su sukob, pa je on još opušteniji i zabavniji nego kad smo se tek upoznali.

Neočekivano, jedne večeri dobijam ’cimera’. Nekim čudom, uspeo je da rezerviše krevet u zajedničkoj sobi, u geru, iako je vlasnik hostela otkazao na svim pretraživačima tu opciju dok ne završi sa renoviranjem.

Hrupio je unutra sa ruksakom gotovo većim od sebe i osmehom koji se jedva provukao kroz uska vrata od jurte.

Gustavo iz Kolumbije, predstavio mi se. Četrdesetogodišnjak koji putuje već punih pet godina, mahom kopnenim putem i sa malim budžetom. Povremeno radi, kao arhitekta preko interneta i tako zarađuje za nastavak putovanja. U dva navrata je ostajao u nekim zemljama i volontirao dok nije prikupio sredstva za dalji put.

Tri puta je bio opljačkan i jednom uhapšen. Nekoliko puta se zaljubio i bio u dve ozbiljne veze. Nijednom nije ’skoknuo’ do kuće iako je dosta vremena putovao po okolnim zemljama. Ali planira uskoro povratak.

Možeš da zamisliš sebe kako opet živiš konvencionalnim životom?, pitam ga.

Da, samo ne u velikom gradu, već negde u unutrašnjosti. Stvarno želim da se vratim, kaže. A ti?

Ne, još uvek ne, mada bi bilo lepo zagrliti prijatelje.

Gustava su, kao i većinu drugih dugoprugaša koje sam sretala, povremeno posećivali roditelji i bliski prijatelji u inostranstvu. Doleteli bi negde gde bi se dogovorili i ostajali nedelju-dve, dok ih ne mine želja jednih za drugima.

I moji bi, kada bi bilo para, pomislim sa tugom.

Naredna dva dana Gustavo i ja se ne odvajamo. Osim kad spavamo, ne prestajemo da pričamo. Ima toliko toga što želimo da podelimo, toliko je iskustava koja možemo da razmenimo i saveta koje imamo da damo jedno drugom.

Trećeg dana, Kolumbijac se seli u drugi hostel gde ima bolji internet. Treba da završi jedan posao a onda će na turu po Mongoliji, preko neke agencije. Dogovaramo se da se vidimo pre nego što krene, mada smo svesni da je ovo pozdravljanje najverovatnije rastanak. Oboje smo putnici i znamo da se planovi očas promene, nešto novo dobije prioritet, život povuče u nekom pravcu koji nisi ni mogao da pretpostaviš. Sve što imaš kao ’sigurno’ jeste ovaj trenutak sada. Zato se ipak pozdravljamo kao da se više nećemo sresti.

*

Istog dana odbijam ponudu izdavačke kuću čiji se urednik izrazio u superlativima o mom rukopisu. Deset procenata od prodaje piscu jeste standardana ponuda u Srbiji, ali to što je uobičajena ne znači da treba da je prihvatim. Sramna je. I bezobrazna, budući da sam u međuvremenu saznala kolike su cene štampanja, knjižarski rabati i ostali troškovi. Izdavačka kuća zaradi više od  četrdeset procenata neto po svakom primerku koji se proda. A mučeni pisac deset, i to ako mu isplate.

Kao i mnogo toga, i ovo je okrenuto naglavačke u Srbiji. Ne bi me iznenadilo da čak i veoma poznati i čitani pisci uskoro počnu da plaćaju izdavačima.

Zbog toga razmišljam o tome da sama štampam knjigu. Sredstva koja su za to potrebna nisu nedostižna čak ni meni, ali problem je što nisam fizički prisutna u Srbiji. Čak i ako bih uspela da sve organizujem sa daljine, ostaje to da neću biti tu kada se knjiga bude pojavila. Neću moći da joj pomognem. Šta raditi?

Postavljam anketu na mojoj Fejsbuk stranici da bih proverila da li bih uspela da skupim novac potreban za štampanje i organizaciju distribucije. Rezultat se čini dosta ohrabrujućim, ali i dalje oklevam da se upustim u takav poduhvat. Možda bi trebalo da sačekam odgovor još nekog od izdavača kome sam poslala rukopis? Možda će mi neko ponuditi dobre uslove?

Ali, prošla su puna dva meseca otkako sam razaslala rukopis. Koliko još treba da čeka na nekoj polici bi došao na red za čitanje? Nije mi prva knjiga i imam već svoju čitalačku publiku. Izgleda da to urednicima ništa ne znači.

A onda, usred ankete i celodnevnog razmatranja svih dostupnih mogućnosti, preko Fejsbuka mi se javlja mali izdavač nudeći mi sasvim korektne uslove.  Fer uslove, kao i sve one akcije koje ja sama ne bih mogla da organizujem čak i kada bih bila kod kuće: štand na Sajmu, promocije, distribuciju po knjižarama u Beogradu i unutrašnjosti, mogućnost naručivanja preko interneta po prodajnoj ceni...

Raspitujem se o toj kući i moje istraživanje daje mi nadu da neću biti prevarena. Ako se knjiga bude prodavala kao što očekujemo i izdavač i ja, oboma će biti dobro. A za mene to znači da ću dosta bezbrižnije moći da nastavim putovanje. Jer zalihe prikupljene od honorara, od onog jedinog sponzorstva Q-spherea, te malih renti od izdavanja mog stana i povremenih privatnih donacija ljudi koji me prate sve su tanje. Knjizi ne samo što je vreme nakon tri godine nego dolazi u pravom trenutku da mi pomogne da ostanem na mom Putu.

*

I kao i mnogo puta do sada, opet se potvrđuje da sve dođe baš kad treba, u pravo vreme. Taman kad završim pregovore sa izdavačem, u Ulan Batoru i centralnoj Mongoliji vreme se prolepša. Dugoročna prognoza kaže da polako počinje otopljavanje.

Pakujem se, obilazim još neke znamenitosti u gradu a dan uoči polaska sedam da napišem blog o ulanbatorskoj pauzi, mom najdužem prisilnom, neplaniranom odmoru tokom ove tri godine na putovanju. I dok završavam tekst, razmišljam o tome da je verovatno najveća lekcija koju sam u međuvremenu naučila ta da čovek sam utiče na ono što mu se dešava ako je istrajan i ako ume da sačeka svoj trenutak. Nije otkriće tople vode, ali je mnogo puta potvrđeno lično iskustvo – a samo takva saznanja su lekcije koje zaista i usvajamo.

Fotografije iz Ulan Batora su ovde.