Јуче сам по четврти пут у последњих четири година на колицима унет у операциону салу. Сала је бела и веома хладна, релативно празна и безлична. За све то, кажу, постоји добар разлог. Ето, та хладноћа. Бактерије не воле хладноћу. А и доктори не воле да се зноје док раде. У стандардном болничком хаљетку и сивим болничким чарапама уклапам се у призор. У одсуство призора. Једини траг нечег личног, посебног, су моје име на ознаци на десној и име моје бољке на ознаци на левој руци. Али и за ову сведеност свега мог, кажу, постоји добар разлог.
За трен је игла у вени, маска преко лица, и мрак. И не боли више. И није хладно. И није више ништа.
Тих пар сати пре процедуре, хтео не хтео, проведем сасвим сам, лежећи гладан и жедан у припремној соби (и хирурзи и свештена лица захтевају строг пост пре избављења), у рефлексији.
Једна од ствари које тад одлично разумем је да је магарац који је крив за све управо онај исти који ће за пар сати лежати обезнањен и дисати помоћу цеви међу зубима.
У тим тренуцима, такође, јасно видим да у мојој магарећој фази ретко размишљам о лепоти свега што ме окружује.
И о томе колико ми је стало. До свега. Породице, пријатеља, путовања, посла, игре, љубави, додира, речи, музике, слика, ваздуха, сунца, камена, парадајза, сира. И воде. Воде.
И увек закључим да ћу бити бољи човек кад се пробудим. Укључујући и према себи. Никоме вук, нити себи магарац.
А кад отворим очи, још увек омамљен, неуморно брбљам са медицинском сестром која се брине о мени и навлачи ми ћебад преко промрзлих руку. Она каже да је сво то причање од анестезије. Мора да је од нечега. Можда је од анестезије. А можда је и од радости. Да се поново може причати. Јер причати значи дисати. Без цеви међу зубима.
Јасноћа оног закључка се брзо губи пред снагом тог дисања. Повратак у магарећу фазу, фазу без рефлексија и смишљене бриге о себи, је лак. Јер то је тако људски. Бити магарац. Дисати док се може. Ходати док те ноге носе. Љубити, волети, схватити лепоту доживљајем, животом. Путовати. Док има пута.
А мој лек, лек за моју бољку, који често заборављам да попијем и изнова навлачим себи исту невољу, је вода. Бистра, питка, окрепљујућа, вода.
А мало је рећи да волим воду.
Схватио сам да, у глави, већ неколико година склапам књигу о води.
И као прави Буриданов магарац, стојим између воде у чаши и воде у мислима и не чиним ништа.
Е, доста је било тога. Часна магарећа реч.
* * *
Ово изнад, моје магареће обећање, написао сам пре мање од три године. Сутра идем на контемплацију у сивим чарапама по пети пут.