Snežana Radojičić

Samo ovo, ime i prezime je dovoljno da bi se prepoznala vanserijska, nešablonska, samosvojna, osoba, persona, ličnost, da bi se znalo da se radi o hrabroj, u se i u svoje kljuse, ženi, ljudini, mentalnoj gromadi, odlučnoj da svoj život uzme u svoje ruke! A Snežana na biciklu! Da li je išta više potrebno reći?!

I kad si u domu svom, stanu, kući, iznajmljenoj sobi...imaš problema svakodnevno, da ne kažem, svakosatno. Glavobolja ti je osnovno zanimanje! Račun za računom stiže, sve utrkujući se, zapušio ti se lavabo, riknuo ti bojler, mašina za veš ne prima vodu, komšije ti ostavljaju kese s đubretom pred vrata, odeš na pijacu i shvatiš da ako kupiš krompir i blitvu, nedostaje ti novca za skušu i taka na tamo, pa gde je onda taj toliko izvikani život?!

 Ipak, ubeđen sam da Snežana nije zbog toga, odnosno, da to nisu bili presudni razlozi zbog kojih je odlučila da svoj život provede biciklujući. I to ne onako, dva kruga oko Adskog jezera, po nasipu do Obrenovačkog mosta i nazad, eventualno do Avale, ne, Snežana je uzela za geslo: Biciklom oko sveta, dakle postojim!

I nije jedina ili usamljena u toj svojoj odluci!

U jednoj od grupa upoznajem Kanađanku koja je pre četiri godine putovala biciklom od Engleske do Indije - takođe sama.

Doneti odluku i nije tako teško, sprovesti je i sprovoditi u delo kao što to čini Snežana nije ni malo lako!

Ne znam kada se ideja o pedalanju oko sveta začela u mojoj glavi, ali sigurno nije starija od pet-šest godina, koliko ima otkako se družim sa pedalofilima. To su oni ljudi koji vikendom obavezno, a ostalim danima prema mogućnostima, voze bicikl jal po drumovima jal po šumama i gorama, i preznojavaju se desetinama, pojedini i stotinama kilometara radi čistog zadovoljstva, a ne zato što ih neko za to plaća ili na to prisiljava, iako posmatračima sa strane to najčešće tako izgleda. Psihološki profil tih ljudi postaje jasniji ako se zna da je njihov omiljeni citat jedna Ajnštajnova metafora: „Život je kao vožnja bicikla: da biste održali ravnotežu, morate da se neprestano krećete." 

Ej! Tumaraš biciklom natovarena kao tri šerpasa, po Himalajskim nedođijama a putovanje je započela po poznatim predelima nekada nam jedine domovine, po Bosni, Dalmaciji, Crnoj Gori, prešla u Albaniju, Grčku, bicikolvala po Turskoj sa sve Kapadokijom, ej bre, bilo je u Rusiji, pre toga po rumunskim, moldavskim, poljskim, slovačkim Karpatima, Kirgiziji, Kazahstanu, Gruziji, Kavkaz se podrazumeva, Vijetnamu, Kini, Tajlandu, Kambodži, Nepalu, Laosu, pa opet Kina i to joj nije dovoljno nego se sprema da prešparta Gobi!!! Klanjam joj se do zemlje!

A pajz ovo! Prva godina!

366 dana na drumu
13 zemalja
12.932 kilometra
972 sata na biciklu
300+ noći pod otvorenim nebom

Naoko šturi podaci koji shvaćeni na pravi način, neizbežno izazivaju divljenje, ostajanje bez daha!

Nije Snežana muke i nevolje ostavila za sobom, tu su one, prate je, samo su drugačije. I kada ih pominje, pominje ih nekako usput, kao ne naročito važne, kao činjenice koje se beleže ali se i gube u vanrednostima, čudesnostima i do tad, nezamislivostima sa kojima se susretala i susreće.

Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju - u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fotana želja.

Taj Svemir, fontanu želja, čine ljudi koji joj pomogoše, koji joj pomažu i koji će joj pomoći! Ni jednu i ni jednog nije zaboravila da pomene, svi su oni u njenom velikom srcu!

Širom otvorenih očiju, srca i duše, spremna i nespremna u isti čas, Snežana upija sve bez ostatka, novopredele, ljude, mirise, ukuse, način života...

Zaljubljujem se u Katmandu i Nepalce na prvi pogled. Čini mi se da ovde i nije moguće drugačije - ili se sve zavoli od prvog sekunda ili nikada. Vidim da i moji sustanari u omladinskom hostelu osećaju isto. Kada se sretnemo uveče na zajedničkoj terasi -- gde neki večeraju, drugi pokušavaju da surfuju uprkos sporom internetu, treći puše i piju, a poneki i motaju marihuanu ili hašiš

Snežana planira, razrađuje svaki svoj poduhvat, vrlo svesna da se stvari, situacije, ne moraju uvek razvijati kako je predvidela, da raznorazne prepreke čekaju u busiji da je joj osujete planove. Ipak ide napred!

Svakog jutra prvi krećemo nosači i ja. Već oko šest uveliko smo spremni. Oni tovare svoje korpe, uvezane torbe i ruksake na leđa, ja stavljam bisage na moj bicikl i onda polazimo. Svako za sebe, ali pošto postoji samo jedan put a sela broje najviše deset kuća-gostionica, to se neminovno srećemo. „Namaste!", javljamo se jedni drugima u prolazu. Oni zagledaju moj natovareni bicikl, a ja im uzvraćam saučesničkim osmesima - ako ih neko razume, to sam ja. Na sličan način i hodamo:

Ono što Snežana vidi, doživljava, u čemu je, i pored bezbroj fotografija, niko od nas ne može ni približno pojmiti i shvatiti! Čak je i ona sama zapanjena nestvarnošću koja je dočekuje čim otvori oči.

Buđenje s pogledom na Himalaje. Kroz prozor koji gleda na jug vidim masiv Anapurna a kad otvorim vrata na suprotnoj strani sobe, ugledam strme litice Čula Himalaja, visoke oko šest i po hiljada metara. Na toj slici, one su u pozadini, dok se u prvom planu nalazi zid od mrkih cigala obrastao u puzavice sa cvetovima jarkih boja. Uzgaja ih gazdarica hostela u maloj bašti unutrašnjeg dvorišta. Taj kontrast između roze, lila, žutih i crvenih latica duž zida iza kojeg su bleštavo bele planine deluje nestvarno kao u scenografiji za film po nekoj bajci. Juče mi se prvi put javio taj osećaj da sve ovo zapravo nije stvarno i, evo ga, gde me ponovo obuzima kako sam otvorila oči.

Jedna od busija, zaseda, neminovnih na njenom putu.

Pre nego što napustim Muktinah, suočavam se sa vrhuncem gramzivosti nepalskih ugostitelja. Pošto nemam dovoljno rupija da platim za noćenje i obede u hostelu, odem u gostionicu gde se ujedno vrši i zamena novca. Prema zvaničnom kursu, za jedan dolar dobija se 98 rupija. Nepalac u menjačnici mi za sto dolara, koliko hoću da promenim, proizvoljno ponudi 7 000. U taku planem,

„Da li vi mislite da su turisti trezori koje treba opljačkati? Kako vas nije sramota! Da stavite trideset dolara sebi u džep na račun transakcije!"

Nepalac se nimalo ne uzbuđuje.

Ooooooooh! Indijana Džons je mala maca spram Snežane! Kad ovo budete pročitali, zapitajte se kolike su vaše stvarne mogućnosti.

Početak nimalo ne obećava - iznad Mananga završava se uski zemljani put i u drugi deo sela, Tenki Manang, ulazi se stepenicama. One su kamene, visoke i strme. Smejem se što od muke, što zbog natpisa na tabli seoske kapije: „Strogo zabranjena vožnja motora. Nezagađena zona." Kao da bi i mogli da ovuda prođu, sve i kada bi hteli.
Uz prvi deo stepenica izguravam bicikl relativno lako. Koristim uski zemljani pojas između njih i zidova kuća koji izrastaju uz sam prolaz. Kad njega nestane i ostanu samo stepenice omeđene zidovima s obe strane, počinjem da se penjem poprečke.

Draga Snežana, ovo su samo mali, maleni iščupci iz tvog grandozno neobičnog, samoizabranog i u krajnjoj liniji, tvog života! Želim ti svu sreću na svetu, želim ti da objaviš knjigu, da nastaviš da pedalaš i otkrivaš nove i nepoznate svetove, da se vraćaš u već posećene, uvek ćeš nešto novo otkriti, nešto što ti je promaklo prvi put.

Srećno Snežana!