[Буди против, само буди човек]
Она је узрок што су моји радови на факултету, од других професора добијали квалификације попут „херојски подухват" или „ово је ниво магистарског". Она је одговорна и за многа каснија неразумавања са другим професорима и за њихове коментаре типа „то је превише ексцентрично виђење", „колега, ваш рад је превише аутентичан, уклопите се мало" или „како то тако чујете? Ако тако одсвирате, ја ћу искочити кроз прозор".
Она је хомофоб.
Доста времена, које смо проводили у раду,врло често је захтевало неформални амбијент. Када би се библиотека на факултету затворила или када бисмо се презаситили истим простором, настављали бисмо рад по пекарама, кафићима, ресторанима, шетњама... У тренуцима преоптерећења, када партитура постане рошархова мрља, одмарали смо се обичнијим темама. У тим околностима смо, мало по мало, спонтано долазили и до личнијих тема.
Имала је одличне љубавне савете, па сам ја разговоре засићивао свакојаким детаљима и дилемама о момку у кога сам тада био заљубљен. Пошто га је познавала, била је веома реална, помало оштра и била је у праву: било каква нада да ту нечега буде је била неоснована и он би много ризиковао ако би се упетљао са мном. Кроз разговор са њом ми је постало јасно да је та моја заљубљеност била, у ствари, алат за опоравак од тешког раскида са првим момком.
Моја сексуалност ју је помало збуњивала, тј. мислим да и данас верује да сам се ја нешто ту забунио. У једном разговору ме је значајно подстицала да пробам са женом, јер откуд знам док... Било ми је неприкладно да је питам зашто она није пробала са женом, па сам је само питао зашто би човек себе присиљавао на однос са неким за ким нема сексуалну жељу.
А и знала је да сам током средње школе био пољубио једну девојку и да сам имао осећај потпуне равнодушности: а девојка, а фелна... Знала је и за неколико ситуација у којима је осећај привлачења према мушкарцима био толико јак да је тип моје сексуалности остајао ван сваке сумње. На њеном лицу се видело да све разуме, али да јој одудара од њене слике о мени. Пар пута се излетела како ће поред мене нека жена бити баш срећна.
Иако смо релативно често разматрали моје љубавне догодовштине, ретко је баш моја сексуалност била тема. Када би разговор отишао у том смеру и даље би био пријатан, али са неком минималном дозом нелагодности. Она је веровала да је сексуалност подложна избору, да ју је могућно променити, нарочито ако се зађе у њене узроке у детињству. Ја бих на то одговорио да људи не могу да опишу тренутак у ком им је понуђено шта ће да буду, тј. тренутак када су изабрали да буду стрејт; да покушаји мењања остављају ожиљке и могу чак да буду опасни и да воде ка самоубиству; а када смо разматрали оно што је она сматрала узроцима некако смо заједнички долазили до закључка да има људи обе сексуалности који су били изложени истим условима одрастања.
Њен став о хомосексуалности сам чуо још пре него што је почела да ми предаје. Седео сам у библиотеци, задубљен у неке ноте, док је она разговарала са библиотекарком. Све што сам о њој тада знао било је да ће она бити моја професорка. А онда је изјавила, са презривом интонацијом, како је њој хомосексуалност мрска и како, у свом животу, жели да је то подаље од ње.
Покупио сам се, вратио партитуру и изашао. Потпуно изиритиран чињеницом да ће једну од кључних области за разумевање музике да усвајам од неког ко је спреман да човека одбаци, а да га и не познаје. Да сам у једној од кључбих области три године усмерен на неког ко ме не жели у својој близини. То је и био разлог зашто сам првих пар недеља био благо непријатан према њој и што сам је, у расправи око мог првог семинарског код ње, довео до тога да ми се обрати очајним тоном са речима „Зашто се толико браниш? Рад је одличан, најзрелији, само има пар ствари..."
Нисам јој рекао одмах. Рекао сам јој пар недеља касније, пошто сам се током једног дужег рада већ излетео да сам растројен и без концентрације због љубавних проблема. Када ме је питала о њој, рекао сам јој да је у питању он. Прошло је још пар недеља пре него што је проговорила на ту тему.
Данас, често се питам, колико би моје музичке способности претрпеле да сам, због њеног става, задржао своје зидове, рад са њом свео на пуко формалне оквире, да сам ја одбацио њу?