Đilas i ja ili vraćanje duga

Osećam potrebu da vratim dug Draganu Đilasu. Bilo je to ovako.

Vreme: negde oko početka poslednje decenije prošlog veka. Ja sam još studirao, Dragan Đilas je radio. Odnosno, imao je zvanje studenta-prodekana na fakultetu na kome sam studirao, Mašinskom. U dekanatu su izmenili uslove upisa u narednu godinu nakon što je ispitni rok već prošao. Tada sam još bio nezreo i nisam shvatao da sam sam kriv što sam knapirao uslov. Osećao sam se pogođen nepravdom. Pomislio sam kako se ona može ispraviti kroz institucije sistema (kao što rekoh, bio sam nezreo), i tako sam se obreo u omanjoj kancelariji studenta-prodekana. Vraćanje duga se sastoji u tome da napišem sledeće: čovek se potrudio. Izgledalo je kao da mu je stalo. Možda je i sam tada bio nezreo, možda bi tako učinio svako na njegovom mestu, možda su to jednostavno bila vremena u kojima su ljudi još uvek ozbiljno shvatali svoje dužnosti. Kako bilo da bilo pomogao mi je koliko je bilo u njegovoj moći. Pa šta? (Rekao bi neko). Pa toliko (odgovorio bih ja). I vratio dug.

Šta je bilo posle

Točkići institucija sistema zaista su se pokrenuli. Nakon sednice nečega što se možda zvalo nastavničko veće, na kojoj smo Đilas i ja ukazivali, nakon susreta sa dekanom na kojem smo Đilas i ja objašnjavali, i nakon skupa koji se možda zvao „plenum", na kojem smo Đilas i ja izlagali, sve se završilo bizarnim glasanjem po našem pitanju onih koji su na „plenumu" imali pravo glasa. Što je bio dupke pun veliki amfiteatar Mašinskog fakulteta. Pre glasanja je Đilas pokušao da održi vatreni govor (sa podjednakim uspehom u pogledu vatrenosti koji postiže i danas) na temu kako se o pravima ne može glasati. I sam sam se javio za reč u nešto manje razložnom tonu, zahtevajući da nadležni organi donesu jedinu moguću odluku. Potom sam morao da godinu upišem vanredno ili da je izgubim, ali koga to još zanima. Dragan Đilas je nastavio svojim putem, a ja svojim.

_____________________________________________________________________________

Ponekog će možda zanimati taj put (Đilasov, moj nije toliko interesantan). Ukoliko bude diskusije na tu temu, molim lepo. U njoj, unapred se izvinjavam, neću previše učestvovati. Koliko god bi to što bih rekao poslužilo za neobavezan razgovor, nije za više od toga. Najpre, ne poznajem zaista čoveka, poslednji put smo se videli 1996. tokom protesta. Zatim, o onome o čemu se toliko govorilo (most, drvored itd) nemam da kažem ni više ni manje od prosečnog blogera ovdašnjeg. Najzad, ni crkva nije imala zvono - učestvovati u takvim diskusijama je zamorno.

Svejedno, smatrao sam za shodno da upravo u takozvani osvit za Dragana Đilasa veoma važnih izbora pomenem čitav taj događaj - u bilo koje drugo vreme ovaj čin se ne bi mogao nazvati vraćanjem duga. Zao drug je neprijatan saputnik, ma kako bio mali. Da znam samo ono malo bitno, to je priča mog života. Ili niti malo - prepuštam tu ocenu čitaocima.