Vreme

Na sedeljci u subotu uveče moje drugarice su se iznenadile koliko je moja sestričina porasla. U glas su rekle: „Kad pre je napunila deset godina, pa juče se rodila!"

Neko na poslu letos je pomenuo Ulcinj i ja sam prokomentarisala kako sam letovala na Velikoj plaži kada sam bila prva ili druga godina fakulteta. Koleginica je na to dodala: „Znači pre dvadeset godina." Zastala sam, zadržala dah i pomislila da greši. U mojoj glavi to je bilo pre par godina. Prisetila sam se i svojih tinejdžerskih razmišljanja. Čim bi neko izgovorio da se nešto dogodilo pre dvadeset ili više godina mislila sam da ne govori istinu. Pa zar je moguće da se neko seća nečega što je bilo pre toliko godina.

Kada sam bila dete, kao i većini, vreme mi je veoma sporo prolazilo. Sećam se jednog raspusta, kada sam bila možda drugi ili treći razred osnovne škole, celo leto nigde nisam putovala i nisam mogla da dočekam da se raspust završi i da počne školska godina.  

Danas mi vreme leti. Zašto?

Malo sam istraživala i naišla na sledeća objašnjenja:

1. Da vreme merimo brojem nezaboravnih trenutaka. Psiholog Vilijam Džejms u svojim tekstovima piše da zrelost prati sve manje nezaboravnih dogadjaja (prvi poljubac, prvi dan škole, prvi dan na poslu, prvi porodični odmor.....).

2. Da mi nesvesno poredimo vremenski interval sa ukupnim vremenom koji smo proživeli. Tako je za petogodišnjaka jedna godina 20% od celog njegovog života, za pedesetogodišnjaka to je samo 2% njegovog života.

3. Da naš biološki sat usporava kako starimo. Sa starenjem može doći do usporavanja unutrašnjeg pejsmejkera, tako da u odnosu na nezaustavljivi časovnik i kalendar, spoljno vreme iznenada brže prolazi.

4. Kako starimo obraćamo manje pažnje na vreme. Kada ste dete već od 1. decembra, a možda i ranije, krenete da odbrojavate dana kada će Deda Mraz da donese poklone. Kada ste odrasla osoba tog 1. decembra više se fokusirate na posao, račune, rokove, planove za putovanja, Božićnu kupovinu. Više pažnje se usmerava na zadatke a manje na vreme.

5. Stres, odnosno osećaj da nemamo dovoljno vremena da uradimo neke stvari mogu da se tumače kao osećaj da vreme suviše brzo prolazi.

I dalje imam utisak da pred sobom imam sve vreme ovog sveta.  Samo, kao što sam već pomenula, nedelja i mesec mi prodju za tili čas.

Vreme je beskonačna kategorija. U prostoru bih ga predstavila kao pravu. Sadašnji trenutak je tačka na toj pravoj. U toj tački se trenutno nalazim. Svi dogadjaji iz prošlosti su sa moje leve strane. Što su dogadjaji stariji oni su dalje od mene. Budućnost je sa moje desne strane. Naravno da postoje tačke koje čekaju da na njih smestim dogadjaje koji će se tek desiti.

Pošto prava ima beskonačno tački ima dovoljno mesta za sve dogadaje, i lepe i one manje lepe. Ipak, naš život nije beskonačan. Život je samo deo te prave. Duž koja ima početak i kraj.

Deo vremena provodimo spavajući i odmarajući se. Zatim, radeći neke kućne poslove i radeći na poslu. Deo vremena provedemo nervirajući se, ljuteći se, onda, s  ljudima koji nam ne znače mnogo, jer oni koje volimo najviše imaju razumevanja za nas i mogu da čekaju. Ponekad imamo strah od akcije, strah da nešto preduzmemo i kažemo nekome da baš sa njim/njom želimo da provedemo više vremena, možda i život, ili obrnuto,  provodimo vreme s nekim samo zato što nam je "pri ruci". A kojim dogadjajima zapravo želimo da ispunimo duž zvanu život?

Razmišljam i kako bi bilo kada bi vreme provodili samo s ljudima koje baš volimo i na način na koji baš želimo. Da li bi imali više nezaboravnih trenutaka? Da li bi nam vreme sporije proticalo?