Изненадни пљусак, какве у Будимпешти последњих година ретко виђамо, скратио је моју вечерњу шетњу и приморао ме да се трчећи докопам наткривеног трамвајског стајалишта. Почех да жалим што ми је првомартовска киша, која је овога пута више личила на априлску, ускратила задовољство да после зимске зачаурености сваке врсте, прошетам неким знаним улицама, иза чијих углова пролеће увек извири пре него другде.
А онда, док сам чекајући трамвај посматрао како власник две напирлитане пудле неким чудним видом комуникације мотивише своје љубимице да дизањем ноге још мало унереде већ умокрени угао зграде, а затим и улаз у продавницу која је у то време била затворена, схватим колико нам је пљусак добродошао. У Пешти, прелепом граду са тако мало паркова и дрвореда, где готово свака кућа има кућног љубимца, а ови, наравно, своје физиолошке потребе, шта преостаје убогом шетачу сем да се нада Божјем благослову у виду кише. Да не буде забуне: ово вам каже управо власник једног малог чупавог, четвороножног створа, који такође има потребе споменуте врсте и обавља их, где би другде, него крај првог стабла или бандере. И све би било у најбољем реду да перачи пештанских улица у време кризе нису постали реткост. Ноћу их понекад затекнемо како млазевима, чија јачина није ни налик оној из времена благостања, прскају булеваре, а за околне сокаке колико остане. Најчешће ништа.
Међутим, те вечери нас је, ето, после дужег сушног периода погледао Бог, премда сумњам да је ико од мојих суграђана навикао да шурује с додолама. И не беше ми жао што сам покисао, јер је било извесно да ћемо сутра лакше дисати.
У то стиже и трамвај. Био је пун путника, али је готово свако друго место за седење било празно. Појава веома чудна за сваки, па и за пештански градски превоз. Није ми било јасно шта је по среди, све док возач није затворио врата и звоном дао знак за полазак. А онда се намргођеним лицима путника придружило и моје. Свуда око нас седели су и дремали бескућници. Смрад који се ширио око њих био је толико неподношљив, да су многи путници излазили из трамваја и пре него што су стигли до жељених одредишта. Ко је крив и где је нестала чистоћа која је, уз тачност, увек била заштитни знак градског превоза Будимпеште?
Нови закон је бескућнике као проблематичну категорију становника протерао из њихових дотадашњих спаваоница - са улица, из подземних пролаза и свих јавних површина. Међутим, законодавац се очигледно није надао да ће их тиме током зиме и кишних дана отерати у аутобусе и трамваје. Већина их је у животном добу у којем сви грађани Мађарске добијају право на бесплатан градски превоз, чиме се легалност њиховог присуства у истом не може довести у питање. Укратко, кад једном уђу, нико их одатле не избаци.
Једна категорија је овим потезом градских отаца свакако на добитку: туристи који током читаве године у несмањеном броју посећују Будимпешту, сада пред собом имају улепшану слику мађарске престонице. Све до недавно, гунђали су и чудили се, док су се саплитали о бескућнике, њихове јоргане, ћебад и јастуке, распоређене по подземним пролазима и пред улазима у станице метроа.
С друге стране, Будимпештанци који на посао не одлазе аутомобилима, већ градским превозом, добили су нову муку. Ући или не ући? Шта год да одлуче, лица ће им остати мргодна.