Jedan šalter, kažu dužnosnici, izlaz je zidarski ...

Unatoč tome po nekim, naravno zlonamernim (sic!), reakcijama evropskih posmatrača koji neprekidno prave razne ankete i rangiraju Srbiju uvek pri dnu liste efikasnih u ovoj oblasti, stanje se ne popravlja.

 Tome se pridružuju i udruženja stranih investitora koji ovde deluju i jako su nezadovoljni ritmom po kome se može dobiti papir na osnovu koga mogu da zidaju. I nisu daleko od toga da budu u pravu, mada i u njihovim zemljama nije sve roze boje posebno kada se radi o urbanim zonama koje su pod nekom zaštitom ili različitim interesima vlasti, kapitala, građana ili onih zelenih.

Ovde, u lokalu, uzrok su nedovoljno jasno definisane poruke urbanističkih planova, korupcija, strah birokratije od greške i mogućnosti da im neko postavi posle potpisivanja dozvole ono pitanje o tome gde su oni tu, neprecizna uputstva o sadržaju projekta pa investitori bivaju vraćani da neprekidno dopunjaavaju i doradjuju projekte. Uzrok su često i investitorski pokušaji da osvoje nešto više ili drugačije od urbanističkog plana pa onda opet bivaju vraćani na dodatni rad i uljuđivanje i upodobljavanje projekta datim uslovima. To zakon ne reguliše precizno već su pravila iskazana opet u opštim i globalnim rečenicama koje načelno dobro zvuče na prvo čitanje a posle opet u primeni dolazi se do pitanja na koja ima više odgovora, validnih naravno.   

Novo poboljšanje po ko za koji put zakona o planiranju i građenju je slično svemu predhodnom. I ovde se opet  govori o skraćenju vremena za dobijanje gradjevinskih dozvola i raznih procedura u vezi sa tim na trideset dana što je i pre bilo, dobijanju dozvola na jednom šalteru pa investitori neće morati na obilaze po gradu desetak ili više raznih institucija a koje su nadležne da daju svoje uslve ili saglasnosti na projekat.  Ideja je, može se naslutiti, da novi mehanizam, ustvari i nije novi jer se o tome priča već neku deceniju, motiviše investitore da počnu da ulažu u gradnju i oporave posrnuo sektor građevinarstva. To dobro zvuči investitorskom uhu koji su do sada obilazili danima brojne šaltete vodovoda, EDBa, požarne službe, elektrana, kanalizacije, raznih sekretarijata po varoši što je trajalo zaista neprimereno dugo i po nekoliko meseci. Ipak, mala zebnja ih obuzima jer po predlogu zakona stoji da će birokrate da obilaze po gradu od praga do praga i čine taj zametni posao umesto njih, investitora, a zna se da tuđa ruka lice ne mije. Ustvari, država donosi odluku a da predhodno nije promislila niti ima ideju kako da objedini ta različita komunalna preduzeća i svoje institucije pa da ih svede na jedan šalter gde će investitor dobiti svoj željeni papir.

Sve je to ipak dobro kao namera i nije lepo odmah sumnjati i gunđati dok se ne vidi šta će iz tog izaći i kako će funkcionisati. Najzad, optimizam je uvek jedna od mogućnosti kad već drugih nema i da će građevinarstvo u Srbiji da digne glavu i zakorači u svetlu budućnost kako nekada govorio drug Tito.

A sada ono što možda preteže u ovoj priči. Reče jednom, pre godinu dve, jedan investitor kada ga upitaše a što je smanjio neke od građevinskih poduhvata koje je započeo da je sve u redu sa kreditima, sa građevniskim dozvolama, projektima i nema on tu neku primedbu ali da kad izgradi ne zna baš šta će sa tim izgrađenim jer nema više ko da kupi stanove, lokale i da nije korisno gomilati ne nove i prazne metre kvadratne jer se on ne bavi izlaganjem prostora već prodajom i pravljenjem profita. Šta da radi, takav mu posao.

Dakle, država opet rešava stvar sa zadnje strane donoseći propise i pravila koja se načelno mogu primeniti ali uz pitanje o tome ko će to da upotrebi i kome će to da služi. Unapređenje građevinarstva zavisi pre svega od dobrog stanja u ekonomiji zemlje, u rešenim vlasničkim odnosima a ne stavkom o konverziji zemljišta što se ne razume baš najbolje, posebno oni sa zapada koji na to gledaju sa rezervom, pa onda kreditna politika i stimulacija i građanima i bankama da pod prihvatljivim uslovima učestvuju u kupovini izgrađenog, pa pomoći građevinarima od strane države da pribave garancije i osiguranje posla i ugovora i obnove svoje zastarele  tehnologije, pa poreska politika posebno za građevinarstvo dok ne stane kako tako bar na jednu nogu, o olakšicama investitorima koje treba da ih stimulišu i privlače na ovu stranu da se i ne govori.

Teško da će teorija jednog šaltera sve to da reši.