Prava vera

                                                                                                                                                   Hommage à Danilo Kiš

Bio je to zdepast snažan čovek tamno maslinastog tena, sedine u proređenoj kosi i grguravoj bradi, precizno su ocrtavale njegov dug životni put. Delovao je smireno i pouzdano, jedino su njegov velik naniže povijen nos i jedno oko veće od drugog, isijavali iskustvo, samouvereno poznavanje života i sveta i vidljiv i neskriven sarkazam na licu.

Pojavio se niotkud. Uvek dobro obavešteni, jedni su tvrdili da je došao iz Gite malenog sela izgubljenog u Samariji, drugi, da je iz Sirije treći iz Anadolije. On je s osmehom na licu, da bi još više doprineo zabuni vezanoj za svoje poreklo, kad bi ga pitali, širokim zamahom ruke obuhvatao veliki prostor prašnjave pustinje i plavog nebeskog svoda.

Njegovo ime su saznavali od malog broja onih koji su ga pratili ili učenika. Zvao se Simon. Učenici i pratioci su ga zvali Simon Čudotvorac.

Živog duha, odličan govornik, umeo je da zadrži pažnju ne samo svojih učenika i pratilaca nego i mase koja bi se okupila u selu u koje bi došao. Kad govori, oči mu sijaju kao zvezde, reči su jednog njegovog učenika. Protivnici njegovi a imao ih je, beležili su da je imao pogled bludnika i glas ludaka. Priča kaže da je tečno govorio grčki, koptski, aramejski i hebrejski jezik, da se odlično snalazio u lokalnim dijalektima, mada se skoro svi slagahu da ih je govorio s nekim čudnim i stranim akcentom.

Njegovo pojavljivanje, igrom ili hirom sudbine, poklopilo se sa sedamnaestogodišnjicom od smrti i, kako tvrđahu njegovi sledbenici koji sebe nazivahu apostolima, čudesnog uskrsnuća Isusa Nazarećanina. U to doba, na lavirintu puteva, staza i bogaza, zavejavanih i odvejavanih pustinjskim peskom, mogle su se sresti brojne grupe propovednika. Njihovi putevi se često ukrštahu. Isusovi, neki govorahu samozvani, apostoli Jovan i Pavle i njihovi sledbenici raznosili su od sela do sela, do gradića, Pavle sve do Indije, nauk Isusov. Simon je strpljivo čekao da završe svoje govorancije i tek kad bi otišli, pojavljivao bi se pred narodom koje se još ne beše razišao.

Kao po pravilu, njegove prve reči su bile: Ja nisam apostol, ja sam jedan od vas. Oni, Jovan i Pavle, vam nude večno spasenje, ja vam nudim saznanje i pustinju. Ko je voljan neka mi se pridruži. Narod, već svikao na dolaske i prolaske raznoraznih skitnica, opsenara, čarobnjaka, propovednika, od kojih su neki dolazili s oružanom pratnjom i čije su propovedi u sebi sadržale neskrivenu pretnju, ravnodušno je slušao Simonovu priču. Istini za volju, poslednjih godina, posećivali su ih neki mladi ljudi u belim ogrtačima s pastirskom palicom u rukama. Svi oni su sebe nazivali apostolima i Božjim sinovima. Jezik im bejaše račvast kao u zmije, za parče hleba i vrč vina obećavali su puku večni život i blaženstvo a kada bi ih narod, i to se dešavalo, oterao iz sela, pretili su mu večnim paklom gde će goreti na tihoj vatri dok je veka i vekova.

Propovednici su se svojm pričom nadovezivali jedni na druge. Bilo ih je sa svih strana poznatog i nepoznatog sveta, sobom su donosili razne običaje i jezike, bili bradati i bezbradi i svi su govorili manje-više isto, samo su se umnožavali detalji ali bez obzira na razlike, priča o čudima i uskrsnuću narečenog Nazarećanina, počinjala je da biva verodostojna. Dobivši koru hleba i hladnu vodu, zahvaljivali su se, obećavajući narodu večni život u predelu u koji će dospeti posle smrti. Slika budućeg života posle smrti, sa palmama, izvorima ledne vode, suncem koje umereno sija po vasdan ne zalazeći, večno proleće...narodu je u početku izgledala neverovatna, nemoguća i smešna! Propovednici su govorili s nadahnućem i uverljivošću te narod poče da im veruje. Mnogi mladići pođoše s njima. Neki od njih se posle dugo, dugo vremena, vraćahu u svoje selo, izmoreni, ćutahu ili zborahu tiho. Govorili su o Njegovim čudima, Njegovom nauku, propovedahu čudne zakone, s indignacijom su odbijali putene naslade, oblačili su se skromno, jeli umereno, pili vino podižući vrč u vis mrmljajući nešto. U Furije bi se preobratili kada bi im se neko usprotivio ili im protivurečio! Žestokim rečima bi mu ili njima, dočaravali večni plamen večnog ispaštanja! Ostale su zabeležene reči jednog paganina: Neka vas sačuvaju bogovi njihovog zlog jezika i njihovih kletvi!

Simon govoraše da je njihov Bog tiranin i ne može biti Bog razumnom i pametnom čoveku. Taj njihov Bog, Elohim, Jehova, nema drugog posla do da na čovečanstvo šalje neizlečive bolesti, divlje zveri, zmije, pošasti, oluje, suše i povodnje. I zašto? Zato što se naš predak usudio, gonjen radoznalošću, da kuša plod s drveta saznanja! I šta je uradio taj njihov svemogući Bog, proterao ga je sa ženom kao gubavce, oterao ih je ognjenim mačem. Pitate se zašto, zato što je taj njihov Bog zlurad i pakostan! Njegov nauk je da umesto slobode propoveda ropstvo, umesto naslade lišavanje, umesto saznanja dogmu! Dugo je govorio i potsećao ih na pakosne hirove i dela tog apostolskog Boga: Ne, to nije Elohim jer Elohim je tvorac neba i zemlje, čoveka i žene, tvorac svega živog, onaj koji je razdvojio zemlju od mora, onaj koji je stvorio zelene trave, hlad palme, sunce, kiše, vazduh i vatru! Taj Bog čiji vam nauk propovedaju Petar, Jovan i Pavle i njihovi učenici, haramija je i ubica! I sve što vam o njemu govore, sve je to laž! Njihova obećana zemlja je laž, njihov Bog je laž, njihova čuda su laž! Staloženo ali kao u zanosu, Simon im je govorio da gde svi lažu, niko ne laže, gde je sve laž, ništa nije laž.

Narod ga je slušao ravnodušno i neubeđen, odavno naučen da se slatkorečivošću znaju prikrivati razne, po njih pogubne, pretnje ili globe. Nisu se odmah razilazili očekujući da će ih, završivši svoju propoved, počastiti nekom akrobatskom, opsenarskom tačkom, nekim čudom.

Dugo je još Simon govorio, ne primećujući ili se samo praveći da ne primećuje, da se narod već razišao i da ga sluša nekoliko njegovih učenika, kako su sebe nazivali i Sofija, njegova verna pratilja.

Niko nije više verovao niti bio privrženiji njemu i njegovim rečima, nego Sofija. Bejaše to žena od tridesetak godina, sitna rastom, krhka, bujne crne kose i krupnih kosih očiju, crnih kao gloginje. Telo joj je bilo prekriveno mnogim šarenim, od tanke pređe, šalovima, najverovatnije indijskog porekla. Dve vrste priča su kolale o njoj. Jedne, Simonovih učenika, govorahu da je Sofija oličenje pameti i mudrosti i zrele ženske lepote, dok su apostoli i njihovi učenici širili glasine da je Sofija kaćiperka, bludnica, uspaljenica, kurva i šarlatanka koju je Simon pokupio iz neke javne kuće u Siriji. Simon niti je potvrđivao, niti je poricao i jedne i druge priče.

Simon, spremajući se da završi svoju nadahnutu priču, vide i prepozna Petra i njegove učenike kako mu se približavaju, i zaključi: .......prezrite bogatstvo kako vas oni uče, odbacite telesne naslade, prezrite ženu taj vrč nektara, tu urnu blaženstva u ime njihovog lažnog raja i u strahu od njihovog lažnog pakla, kao da ovaj život već nije pakao!

Neko se opredelio za zemaljsko, progovori Petar stojeći pred njim oslonjen na svoj štap a neko za nebesko carstvo.

Prezreti bogatstvo može samo onaj koji je imao bogatstvo, reče Simon. Odbaciti telesne naslade može samo onaj koji ih je iskusio.

Božji Sin je iskusio patnju, reče Petar a jedan njegov učenik dodade: Njegova su čuda dokaz pravednosti.

Čuda, nasmeja se Simon, čudima se zaluđuje lakoverni narod, tu modu je uveo onaj vaš nesrećnik što je završio na krstu.

Te reči može da izgovori samo onaj koji poseduje takvu moć, uzvrati mu Petar.

Simon se primače Petru: Sad ću poleteti k nebu.

To bih voleo da vidim, izgovori Petar, ne mogavši da sakrije podrhtavanje glasa.

Dočuvši a u malenom selu je to lako, da se nešto izvan sela kod velike masline događa, narod je počeo da se vraća. Bilo je podrugljivaca koji su Simonu dobacivali zajedljivosti, toga se nisu libili ni Petrovi učenici. Ne obazirući se na njih, Simon odveza konopac sa struka i položi ga na zemlju. Pogleda Petra svojim nejednakim očima i vinu se u nebo. Za tili čas, ne duži od pauze između dva glasanja zrikavca, Simon je već bio tako visoko da je izgledao kao neprepoznatljiva tačkica na užarenom nebeskom svodu. Petru ispade štap iz drhtavih ruku! Huk glasova zadivljene svetine raširi se selom i dobrim delom pustinje. Ne potraja dugo i Simon nestade u nebeskim visinama.

Među seljanima nastade muk, Petar je pognute glave zurio u pesak ispred svojih nogu, njegovi učenici otvorenih usta zijahu u nebo. Osvestivši se seljaci padoše na kolena uz metanisanje i uzvike divljenja i obožavanja! Čak se i neki od Petrovih učenika pokloniše čudu kojem su prisustvovali.

Petar se trže iz obamrlosti, zatrese glavom i zavapi Bogu svojemu usrdnu i žestoku molbu: Oče Jedini, pritekni mi u pomoć, ukloni s mojih čula obmane kako bih ostao nepokolebljiv u veri u Tebe i Sina Tvojega, Spasitelja našeg, Amin!

Bog mu se javi i reče...uglavnom se to svodilo na činjenicu da je On lično dao Simonu moć da se uzdigne u nebesa, kao, kušnje radi, kušnje duša hrišćanskih kako bi im pokazao da tu nema čuda i da nema moći mimo Njegove. Bog je u zaključku obraćanja Petru, najavio Simonov strmoglav pad.

Petar glasno, da ga svi čuju, objavi: Dok izbrojim do deset, njegovo telo će se strmeknuti na zemlju koju je prezreo, pašće kao kamen pred noge vaše, jer Bog jedini tako hoće...Prekide ga tihi Sofijin glas: On je ipak odleteo u nebesa, dokazao je da je čudotvorac! Sklopljenih očiju, Petar poče da odbrojava. A onda ču vrisak mase i otvori oči. Iz beskrajne plavetne dubine neba, pojavi se prvo tačka koja je padajući postajala sve veća. Telo Simonovo padalo je ka zemlji kao kamen! Gomila poče da se udaljava i beži u strahu da Simon ne padne na nekog od njih. Na desetak metara od zemlje, Simonovo telo zauze uspravan položaj i on se polako spusti ispred Petra. Sofija mu priđe, obavi njegovo hladno telo sa nekoliko šarenih šalova i okrenu se Petru: Evo ti dokaza istinitosti njegovog učenja. Čovečiji život je pakao a svet je u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana tvoj Elohim. Zatim se, držeći i pridržavajući Simona, uputi ka pustinji.

Kako o svemu, kad su ljudi u pitanju, tako i o Simonovom čudu postoji više verzija. Jedna je ipak nadvladale ostale. Po toj verziji, Simon je svoj izazov usmerio, ne ka nebu, nego ka zemlji, najvećoj od svih Iluzija.

Kao i u prethodno iznesenom, Simonovom čudu su prethodile duge, dosadne ili sarkastične, rasprave između Simona i Petra i Petrovih učenika. Svetina se dosađivala, čačkala noseve, premeštala se s noge na nogu, dvoumeći se da li da i dalje sluša više puta čute i izlizane dispute, kad Simon glasno reče: Ukopajte me šest lakata duboko u zemlju i posle kraćeg razmišljanja, dodade, kroz tri dana ću vaskrsnuti kao onaj vaš... Na Petrov znak, jedan od učenika otrča u selo i vrati se s grupom radnika koji su gradili neki bunar i imali potreban alat. Radnici iskopaše jamu pod budnim Simonovim okom. Sklepaše i sanduk od četiri tesane kedrove daske. Sofija ga ogrnu jednim svojim šalom: Dole je hladno kao na dnu bunara, reče. Simon se odvoji od nje i leže u sanduk. Ostalo su tehnikalije, spuštanje sanduka u jamu, zatrpavanje, utabavanje humke nalik na peščanu dinu...

Petar je, popevši se na humku, podigao ruke k nebu i mrmljao nekakvu, samo njemu znanu, molitvu. Još tokom istog dana, vetrovi izbrisaše ljudske tragove s humke od nestalnog peska.

Kroz tri dana a bio je petak, iskopaše raku. Oko rake, jame, bilo je mnogo više sveta nego pri ukopavanju jer se vest o Čudotvorcu pronela i prenela na bliža i dalja sela i pokrajine. Sofija, Petar i njegovi učenici bili su najbliži otkopanoj jami. Na dnu je ležao sanduk potamnelih dasaka. Petar podiže oči i ruke ka nebu, na licu mu je igrao pobednički osmeh! Odjednom začu krckanje dasaka, uzvike i krike mase, pogleda naniže i ne verujući svojim očima, vide Simona kako uspravan otresa zemlju i pesak sa odeće!

Sofija se okrete Petru i reče glasom od kojeg Petar zadrhta: Ovo je neverni Petre dokaz istine njegovog učenja. Čovečiji život je pakao a svet je u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana, tvoj Elohim!

Svetina se razmaknu, napravi im mesto i prolaz i Sofija se obgrlivši Simona oko pasa, uputi ka pustinji.

Napomena: Ovaj tekst obavezno čitati uz originalan Kišov tekst: Simon Čudotvorac.