"Исусово ново одело", влада и бајка у новом руху

Богохулија Антикристијана Тодоровића

7. Jaнуарa 2014 at 16:45

Пре много, много година живeо је Исус који је изнад свега волео нову одећу. Сав свој новац он је трошио на то да се што лепше обуче. Није бринуо за своје војнике, није марио за позориште, ни за лов, желео је само да пред људима носи стално нова одела. За сваки сат у току дана имао је ново одело. И као што се за Исуса обично каже да је на истезању, тако се о њему говорило:

„ Исус је у соби за облачење.“

У великом Исусграду у коме је живео овај Исус било је веома весело. Свакога  дана долазило је много странаца. Једнога дана дођоше и две варалице које за себе рекоше да су ткачи и да могу изаткати тканину каква се само замислити може. Сем необичних боја и шара ова је тканина имала необичну особину – одело од ње начињено невидљиво је за сваког ко није способан за своју службу или је неопростиво глуп.

„О, то је одиста лепо одело!“, помисли Исус, „ ако га будем на себи имао, могао бих се уверити који људи у мом исусовству нису погодни за место које заузимају. А моћи ћу и разликовати паметне од глупих. Та ми се тканина мора одмах изаткати!“

И даде Исус тој двојици варалица унапред много новца, с тим да одмах почну с радом.

Варалице одмах поставише два празна разбоја и почеше тобоже да раде. До касно у ноћ су тако ткали на празним разбојима и све тражили да им доносе најфинију свилу и најчистије злато, и све су то трпали у своју торбу.

„ Баш бих желео да видим како напредује посао“, помислио је Исус. Али му је било мало нелагодно на помисао да човек глуп или неспособан за своје звање неће моћи да види ту чудесну тканину. Био је уверен да се он за себе нема шта прибојавати, али ипак је одлучио да прво пошаље неког другог да види како ствари стоје. Читав Исусград је већ знао какву ће чудотворну моћ имати та тканина и сви су нестрпљиво очекивали ко ће се од њихових суседа показати као глуп а ко недостојан свог положаја.

„ Послаћу ја ткачима свог старог и поштеног првог потпредседника”, одлучио је Исус, „он ће најбоље да извиди како иде са ткањем. Он је паметан и нико боље од њега не обавља своје дужности!“

И стари, честити први потпредседник уђе у одају где су оне две варалице ткале на празним разбојима.

„ Исусе драги!“, помисли први потпредседник и разгорачи очи. „Па ја ништа не видим!“ Али ништа не рече гласно.

Преваранти га замолише да приђе ближе, па га упиташе да ли му се свиђа шара и да ли су лепе боје. Они су показивали на празан разбој, а јадни први потпредседник, ма колико буљио очи, ништа није могао да види, јер ничега није ни било.

„Господе Исусе!”, помисли први потпредседник. „Да ја нисам глуп? Никада то нисам помислио. Али то нико не сме сазнати! Зар ја нисам дорастао за свој позив? Не, не, не смем им рећи да не видим тканину!“

„ Па ви ништа не кажете!“, рече један од ткача.

„ О, тканина је савршена, прекрасна! Шаре су изврсне, боје су дивне!“, одговори први потпредседник гледајући у разбој кроз своје наочаре. „ Да, да, рећи ћу Исусу да ми се тканина изванредно допада!“

„ Веома нам је мило!“,  рекоше ткачи у глас и почеше набрајати боје и врсте шара своје тканине.

Први потпредседник је пажљиво слушао како би то све могао поновити кад се врати у исусдвор. Тако је и учинио. После овога варалице затражише још више новаца, још више свиле и још више злата. Рекли су да им то треба за ткање, а све су трпали у своје џепове. Ништа од свега тога није узето за ткање и они су и даље ткали, на празним разбојима.

Мало затим Исус посла још једног поштованог исусжбеника да види како иде са ткањем и када ће тканина бити готова. Али и са тим исусжбеником се догодило оно исто што и са првим потпредседником. Он је гледао и гледао, али није видео ништа друго до празан разбој.

„ Зар није дивна тканина?“, упиташе га варалице показујући му и објашњавајући непостојеће шаре.

„ Глуп нисам“, помисли човек. „ Значи да нисам дорастао за свој високи положај? Види, молим те! Ипак, не могу дозволити да други то примете!“ И човек поче да хвали тканину коју није видео и да уверава ткаче колико му се свиђају њихове прекрасне боје и предивне шаре.

„ Да, да, то је заиста прекрасно!“, певушио је Исусу када се вратио у исусдвор.

Читав Исусград је сада причао само о тој прекрасној тканини. Сада је и Исус хтео да види ту тканину док је још на разбоју. У пратњи читаве свите, међу којима су била и она два стара исусжбеника који су већ били тамо, Исус је дошао оној двојици варалица и затекао их како из све снаге ткају, али ткају без потке и основе.

„ Чаробно! Зар не?“, рекоше она два уважена исусжбеника.

„ Изволите, ваше Исусочанство, погледајте какве су дивне шаре, какве дивне боје!“ и показаше на празне разбоје, јер су веровали да сви други виде ту тканину.

„Шта је ово?!“ помисли Исус. „Ја ништа не видим! Па то је страшно! Та, ваљда нисам глуп? Или не заслужујем да будем Исус? Па то би било најстрашније што би ме могло задесити!“

Није хтео да призна да ништа не види, па је тобоже задовољно клатио главом и, гледајући у празан разбој, понављао:

„ О, баш је, баш је лепо! Одајем вам највише признање!“

Сви чланови Исусове свите гледали су и гледали, али ни они ништа нису видели, но сви су говорили као и Исус:

„ Да, заиста је , заиста лепо!“

Почеше саветовати Исусу да се одмах на првој поворци која ће се ускоро одржати појави у одећи од те дивне тканине. Сви су били усхићени, од уста до уста је ишло: „ Дивно! Чудесно! Исусочанствено!“

Обојицу варалица Исус је одликовао орденом витешког крста и доделио им титулу ткачког витеза.

Целу ноћ уочи свечане поворке, преваранти нису спавали него су шили поред шеснаест и више упаљених свећа. Сви су могли да виде како се тобоже журе да заврше Исусово одело. Скидали су са разбоја непостојећу тканину, у ваздуху су је, тобоже, секли великим маказама, шили су је иглама без конца и најзад су рекли:

„ Ево, одело је готово!“

Исус приђе у пратњи својих најотменијих исусдворана, а варалице подигоше руке као да нешто држе и рекоше:

„ Ево панталона! Ево капут! А ово је плашт! Све је лако као паучина! Човек би могао помислити да на телу нема ништа, али у томе и јесте права вредност овог одела!“

„ Јесте!“ Заиста!“ потврдише  сви исусдворани иако ништа нису видели.

„ Хоћете ли сада, Ваше Исусочанство, бити тако љубазни да скинете своје старо одело!“ рекоше варалице. „Ново ћемо вам дати пред великим огледалом!“

Исус скиде са себе стару одећу и варалице почеше да му додају комад по комад нове одеће, а онда га ухватише око струка и почеше да му тобоже скуте намештају. Они тако послују око њега, а Исус се пред огледалом само врти и окреће.

„ Исусе, како је дивно сашивено! Као саливено је!“ дивила се сва Исусова пратња. „Каква шара, какве боје! Изврсно одело!“

„ Ваше Исусочанство, напољу већ чекају носачи са балдахином што ће га у поворци носити над вашом главом!“ саопшти командант исуспараде. „Добро, добро, ја сам спреман!“ одговорио је Исус.

„Добро ми стоји, зар не?!“ И окрену се пред огледалом као да хоће да још једном пажљиво осмотри своју раскошну појаву. Исусоносци који су били задужени да му носе скуте подигли су их тобоже са пода и кренули за њим држећи руке у ваздуху и страхујући да се не би приметило да те скуте и не виде. И тако је Исус ишао у поворци под дивним балдахином, а сав свет окупљен на улицама и прозорима говорио је:

 „ Исусе, како је дивно то Исусово ново одело! Како су му дивни скути! Како му све лепо стоји!“

Нико није хтео да призна да ништа не види, јер би тиме признао да је глуп и да није дорастао својој дужности. Ниједно Исусово одело, до сада, није изазвало такво одушевљење у народу. Али, наједном, неко дете повиче:

„Гледајте, па он је го!“

 „ Ах, Исусе мој, тај недужни гласић!“ забрзао је уплашени отац, али већ истог тренутка се у гомили поче ширити шапат:

„ Дете каже да је Исус го! Исус је го!“

И одмах затим почеше да вичу сви у један глас: „ Исус је го!“

И Исусу би налагодно, јер се и њему самом чинило да су поданици у праву, али помисли у себи:

„Морам издржати у свечаној поворци до краја“ Па се усправи и настави да корача још достојанственије, а за њим и његови исусоносци чврсто држећи скуте његовог новог одела које није ни постојало.

=========================================================================

 Od svih ljudi koji su ikada prosli kroz radio B92, ovih i onih, velikih i malih, poznatih i nepoznatih, bitnih ili manje bitnih, i besmislenih, od njegovog osnivanja 1989. godine pa sve do danas, pocetka 2014. godine, osoba koja ima najduzi staz, i vremenski po broju provedenih godina, i po neprekidnom kontinuitetu do dana danasnjeg, iako na margini uvek, jeste autor ovog bloga.

Ova cinjenica mozda drugima nije bitna, mozda je mnogi i ne znaju, ili ih ne zanima, ali ona zanima onoga na koga se ova trivija odnosi, dakle bitna je za njenog autora, tj. mene.

Ja se izvinjavam svima sto rekorder bistvovanja na programu Radija B92 nije neko drugi, mozda podesniji ili znacajniji za svekolike prilike u nasem medijskom i drustvu uopste, ali zao mi je, sto sam ja taj koji je opstao i bio najuporniji u tome.