RAZLOG ZA (NE)ZADOVOLJSTVO?

Autor: Rodoljub Šabić

"Pristup javnom ugovoru i drugoj dokumentaciji iz zbirke isprava Registra, vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a može se ograničiti pod uslovima propisanim tim zakonom."
Tako piše u Pravilniku o načinu vođenja i sadržini registra javnih ugovora. I normalno je da tako piše. Samo, tako je tek od skoro, od pre par dana, ranije je pisalo nešto sasvim drugačije.
Upravo zato, u julu ove godine, u svojstvu Poverenika za informacije od javnog značaja sam se pismom obratio tadašnjem ministru finansija i privrede upozoravajući da su neke odredbe Pravilnika, koji je neposredno pre toga doneo, suprotne Ustavu i zakonu, da će njihova primena ugroziti prava javnosti i imati druge negativne posledice. Radilo se o odredbama kojima se Pravilnikom utvrđuje da pristup ugovorima i drugoj dokumentaciji iz zbirke isprava registra „može biti dozvoljen licu koje može da dokaže pravni interes za uvid" kao i da pristup „neće biti omogućen" ako bi „mogao bitno otežati ostvarivanje ekonomskih interesa javnog i privatnog partnera".
Zakonom o slobodnom pristupu informacijama izričito je predviđena pretpostavka opravdanog interesa javnosti da zna, tražilac informacije, dakle, nema nikakvu obavezu da dokazuje postojanje bilo kakvog posebnog interesa. Naprotiv, samo organ vlasti, ukoliko želi da ograniči pravo pristupa informaciji, u svakoj konkretnoj situaciji, ima obavezu da dokaže postojanje interesa koji je u tom trenutku pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna. I ti interesi, odnosno razlozi za eventualno ograničavanje prava na pristup informacijama utvrđeni su Zakonom o slobodnom pristupu informacijama. Pravno je neodrživo da se mimo zakonom utvrđenih razloga, podzakonskim aktom, predviđaju i dodatni razlozi za ograničenje prava javnosti.
Registar javnih ugovora je ili bi bar trebalo da bude važan mehanizam kontrole javnosti nad ugovorima koje država odnosno njena tela, organi i državna preduzeća zaključuju sa privatnim partnerima. I sam Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, na osnovu kog je i donet Pravilnik, izričito predviđa da je Registar javan kao i da se uređivanje uslova, načina i postupka zaključivanja javnih ugovora uz ostalo zasniva na načelima zaštite javnog interesa i transparentnosti.
Ovakvo dodatno ograničavanje prava javnosti neminovno izaziva neprijatne asocijacije na slučajeve kao što su npr. bili „zatamnjeni" ugovor sa Fijatom, dva „poverljiva" i neuspešna pokušaja privatizacije RTB Bor sa partnerima problematičnog boniteta, „tajnoviti" a propali ugovor sa sada propalom Alpinom o koncesiji za autoput Horgoš-Požega i brojne druge slučajeve pominjane u izveštajima Poverenika i Saveta za borbu protiv korupcije.
Na moje pismo ministru finansija i privrede izostao je odgovor. Kao i bilo kakva reakcija. Najverovatnije "objašnjenje" je proces rekonstrukcije Vlade koji je neposredno usledio.
U septembru, nakon rekonstrukcije Vlade, ponovio sam manje-više istovetno upozorenje novom ministru (sada samo) privrede. O problemu sam razgovarao sa ministrom Radulovićem. On je prihvatio sve argumente i dao mi uveravanja da će akt biti izmenjen, a nezakonite i neustavne odredbe stavljene van snage.
Početkom oktobra međutim, dobio sam informacije da "po tumačenjima u Vladi" pitanje nije u nadležnosti Ministarstva privrede već Ministarstva finansija. Razgovarao sam o problemu i s ministrom Krstićem. Moji saradnici pokušali su odgovarajuću komunikaciju sa odgovornima u Ministarstvu finansija. I to je ostalo bez rezultata.
Krajem oktobra, pošto je prošlo više nego dovoljno vremena, kao što sam nagovestio, podneo sam Ustavnom sudu Srbije Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika.
Sredinom decembra, evo, dobio sam dopis kojim me ministar finansija Lazar Krstić, u kontekstu izjašnjenja povodom postupka pred Ustavnim sudom, obaveštava da je 12.decembra 2013. izmenio Pravilnik.
Lepo. Normalno, kao što rekoh. Samo, je li i razlog za zadovoljstvo? Ili je količina vremena i aktivnosti koja je potrebna našoj državi za savladavanje jedne od izvesno najlakših lekcija o pravnoj državi (ničija, zakonom zajamčena prava ne mogu i ne smeju se ograničavati, podzakonskim, ministarskim aktima), pre razlog za zabrinutost?