NAJSKUPLJE SU NEPOTREBNE LEKCIJE

Autor: Rodoljub Šabić

Mediji su juče preneli vest da je BIA izvršavajući odluku Evropskog suda za ljudska prava dostavila podnosiocu tužbe informaciju o broju lica čija komunikacija je bila predmet „presretanja" u toku 2005. godine.
Ustvari, BIA je tako izvršila jednu gotovo osam godina staru odluku Poverenika za informacije (22. 12. 2005. godine). Reč je o odluci donetoj u jednom od prvih „delikatnijih" slučajeva u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama, 2005. godina je prva godina njegove primene.
Odluci je prethodio zahtev NVO Inicijativa mladih za ljudska prava upućen BIA kojim su traženi gore navedeni podaci. Nije ih dobila uz obrazloženje da je to „tajna" i podnela je žalbu Povereniku za informacije.
Budući da „tajna" sama po sebi nije dovoljan razlog za odbijanje zahteva već je potrebno da se iza nje „krije" legitiman, na zakonu zasnovan interes koji bi bio ugrožen odavanjem informacije, smatrao sam od početka da je zahtev sasvim legitiman. On se odnosio samo na sumarne, statističke podatke o broju preduzetih mera čije objavljivanje ničim ne bi moglo ugroziti interese „službe". Ipak, pre nego što sam odluku formalno doneo sreo sam se i razgovarao sa direktorom BIA, Radetom Bulatovićem. Rekao sam mu da imam definitivan stav, izneo mu ga i rekao da mislim da bi bilo dobro da BIA te podatke da sama, bez mog naloga. Mislio sam da je to bila prilika da „služba", inače opterećena „uspomenama" na brojne teške zloupotrebe iz ranijeg perioda, manifestuje kakvu takvu spremnost da se izloži kontroli javnosti. I pitao sam ga može li da mi navede neki konkretan interes službe koji bi bio ugrožen davanjem traženih informacija. Rekao je - „Pa ... ni jedan". Nakon toga rekao sam da očekujem da u narednih nekoliko dana sami daju te informacije i da me o tome obaveste. Tako smo i završili sastanak.
Nisu dali informacije i nisu se javili. Ispostavilo se da je taj sastanak bio momenat koji je označio početak zaoštravanja odnosa između BIA i institucije Poverenika za informacije. Tačnije, početak jedne faze u kojoj je BIA sebi dozvolila potpuno ignorisanje zakona.
To je uostalom i bio razlog zbog koga sam u Godišnjem izveštaju Narodnoj skupštini za 2006., uz ostalo, napisao:
„Najdrastičniji primer je Bezbednosno-informativna agencija. U njenom slučaju nije reč samo o kršenju prava na pristup informacijama u posedu organa vlasti, već o potpunom neprimenjivanju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Bezbednosno-informativna agencija nije imala potrebnu komunikaciju sa građanima koji su joj se obraćali zahtevom za ostvarivanje svog, zakonom i Ustavom zajamčenog prava a ni sa Poverenikom, kao drugostepenim organom. Nije odgovarala na zahteve građana, nije se, na traženje Poverenika izjašnjavala o podnetim žalbama. Nije postupala po nalozima sadržanim u rešenjima Poverenika. U javnosti je, od svih rešenja Poverenika koja su se odnosila na BIA-u najviše publiciteta dobilo ono kojim je Poverenik naložio ovoj agenciji da informacije o broju podnetih zahteva i prisluškivanih građana u 2005.godini, kao statistički podatak koji ne može ugroziti nijedan na Zakonu zaštićeni i legitimni interes, treba dati tražiocu. Iako je bila obavezna da postupi po ovom nalogu BIA to nije učinila. Nije to učinila ni nakon što je Vrhovni sud njenu tužbu protiv rešenja Poverenika odbacio. Međutim, ovo rešenje ni slučajno nije jedino. BIA se oglušila o svoju zakonsku obavezu u čak 6 slučajeva u kojima je Poverenik doneo odgovarajuće rešenje. BIA nije izvršila čak ni elementarne, za sve državne organe, zakonom predviđene obaveze u vidu dostavljanja godišnjeg izveštaja o primeni zakona Povereniku i izrade i objavljivanja Informatora o radu. Primer potpunog ignorisanja Zakona od strane bilo koga, po mišljenju Poverenika zaslužuje ozbiljnu pažnju Narodne skupštine Republike Srbije. Zakoni Republike Srbije moraju da obavezuju svakog osim onog ko je samim zakonom izuzet. Niko ne bi smeo i nikom se ne bi smelo tolerisati da sam sebe izuzima od primene zakona. Onaj ko to ipak čini poigrava se, ne samo sa konkretnim zakonom nego sa principom zakonitosti, i svakako, autoritetom Narodne skupštine koja zakone donosi."
Ipak, takav odnos BIA potrajao je sve do kadrovskih promena u Agenciji 2008. godine, kada BIA pravi zaokret u odnosu prema zakonu. Ona je sukcesivno izvršila manje više sva do tada neizvršena rešenja Poverenika. Izuzev ovog o kome govorimo, iz potpuno nerazumljivih razloga.
I Inicijativa mladih se obratila Evropskom sudu za ljudska prava. Država je, opet iz potpuno nerazumljivih razloga (da apsurd bude veći i pre odluke suda BIA je uvela praksu da ovakve podatke čini javnim i objavila podatke za prošlu godinu) dozvolila da se taj spor nepotrebno vodi. I na kraju ga je, naravno, izgubila.
Svaki sudski spor košta. I spor pred Evropskim sudom za ljudska prava košta i vremena i novca i ugleda. U konkretnom slučaju naša zemlja je trošila sve to da bi joj Sud „dao" lekciju koja bi joj morala biti nepotrebna, lekciju o nečem što je opšte poznato i što bi moralo biti savršeno normalno - da treba da poštuje svoje zakone i odluke svojih nadležnih organa.