PISMA (2)

Draga moja,
Čitav dan sam tumarao po gradu. Zgrade postrojene kao vojska posmatrale su me strogih lica. Svaki čas zastajao sam i zagledao da li mi je sa odelom i cipelama sve u redu. Ne znam odakle ta nesigurnost kada slutim da me neko gleda. Ponekad više obraćam pažnju na tuđa očekivanja nego na svoje želje, a to je baš mučno i uvek me sneveseli. Zato sam rešio da ja posmatram druge i krenuo u pohode bečkim muzejima.
Naravno, bila si uz mene.

U Mocartovom stanu primetila si da nema dovoljno svetla i da su sobe premale. U Albertini si, na ulazu, prebrojavala skulpture muza. U Prirodnjačkom muzeju smejala si se prepariranom psu Marije Terezije. U Frojdovoj radnoj sobi gunđala si da je kauč toliko mali da su na njemu mogla ležati samo deca. Na Grabenu sam te podsetio na mnoge velikane koji su tuda tumarali. U kafeu Central ispili smo espreso pokušavajući da odgonetnemo za kojim je stolom pisan „Gorski vijenac". Pokazivao sam ti pročelje Hofburga tražeći njegovu lepotu u tvojim očima, ali nije te mnogo zanimala ni arhitektura, ni muzeji, ni parkovi, već samo konji na koje smo često nailazili; umorni konji koji čekaju oborenih glava da povezu fijaker uvek istom kaldrmom. Oni znaju samo da idu pravo, rekla si, jer su im uskraćeni svi drugi pogledi. Sanjaju li široke alpske pašnjake ili su ih davno zaboravili?
Šetnju Bečom uvek završavam na isti način: tortom zaher u bašti hotela „Zaher"; tamo gde je Vivaldi proveo poslednje dane i gde je najlepši pogled na gradsku operu, baš u vreme zalaska sunca. Meki zraci šire ti lice u osmeh, a buka lako postaje simfonija u kojoj prolaznici, kao violine, razvlače melodiju preko širokog bulevara, dok automobili, sasvim u harmoniji, ali u drugom ritmu, podržavaju osnovnu violinsku temu iz dubine motora. Uostalom, kontrapunkt je toliko tipičan za Beč.
Dovršavao sam kolač kada sam zapazio devojku lepih crta, krupnih očiju i savršeno ravne kose. Neznatna šminka isticala joj je krupne jagodice i prelomljene obrve, pa niste sigurni krije li joj se iza lica uznemirenost ili čvrstina. Skladna odeća umerenih boja otkrivala je da je reč o osobi sa stilom. Brzim prstima ukucavala je poruke u mobilni telefon, prateći usnama svaku upisanu reč. Čim bi poslala poruku, telefon bi, nimalo nežno, spustila na sto nastavljajući da ga gleda u iščekivanju odgovora. Osoben zvuk prijema poruke oglasio bi se veoma brzo, a onda bi se dopisivanje nastavilo.
Iz ulične simfonije izdvojio se jedan zvuk. Prvo se jedva primećivao, a onda se pojavio kao sasvim jasan zov, u nesaglasju sa okolinom.
„Marijanaaa! Eheeej, Marijana!"
Devojka za susednim stolom je poskočila pretražujući pogledom po mnoštvu prolaznika. Podigla je ruku, želeći valjda da je jasnije vidi taj koji je doziva, iako ga sama još nije videla. Ugledali smo ga, čini mi se, istovremeno. Muškarac u poznim četrdesetim, gustih crnih obrva i proređene kose na temenu, niskog rasta i zdepastog hoda, u tesnim pantalonama i još pripijenijoj majici koja mu ističe čvrstu građu, ali i oveći stomak. Na grudima je sevao zlatni lanac, kao prst debeo, sa masivnim krstom na stomaku. Sliku su upotpunjavali zlatni sat i zlatni prsten sa kamenom tamne boje, ali ništa od svega toga nije ostavilo utisak kao način na koji je sve to nosio. Ne primećujući ništa i nikog, stajao je na sredini ulice, sprečavajući automobile da prolaze. Nije to činio iz namere da zaseni devojku već iz sopstvenog samopouzdanja i želje za prevlašću koju je mogao da zadovolji jedino tu, na ulici.
Marijana je ustala, nervozno se osmehnula, ostavila nekoliko kovanica na sto i krenula prema gospodinu sa zlatnim lancem. Nevoljno, rekao bih.
Gledao sam neko vreme za njima i razmišljao o suludoj igri sudbine koja spaja nespojivo. Vodeno ulje. Drveno staklo.
Da li se to dešava samo u ljudskoj vrsti?
Utom, ponovo se oglasio osoben zvuk prispele poruke. Stigao je odgovor, ali devojka je već otišla. Nemam običaj da diram tuđe telefone, ali šta sam drugo mogao sem da ga uzmem i pokušam da preko imenika ili liste poziva nađem vlasnicu. Pritisnuo sam najveće dugme i pred očima mi se pojavio tekst poruke:
- Vrati se kući, molim te.
„Molim vas, vratite mi telefon." Podigao sam pogled i ugledao ispruženu ruku i devojčin pogled pun prekora.
„Samo sam..."
„Nema potrebe da ništa objašnjavate. Vratite mi telefon!"

Dragi tata,
Sanjala sam noćas devojku s telefonom. Osetila sam neku bliskost sa njom i volela bih da je upoznam. Volela bih i Beč da upoznam. I Pariz. I sva ta lepa mesta o kojima mi pišeš. Ali, najviše bih volela da upoznam tebe. Sva pisma koja mi šalješ i razgovori koje pominješ ostavljaju me u nedoumici da li si uopšte stvaran ili je posredi moja uobrazilja.
Spustila je telefon u krilo i zagledala se kroz prozor prepunog autobusa. Zbijeni ljudi ćutke su podnosili nagla kočenja i glasna psovanja nervoznog vozača. Iako pritisnuta telima sa svih strana, osećala je bezmernu usamljenost, ali znala je da to osećanje prati sve koji su na početku. Podigla je ponovo telefon da otkuca novu poruku, ovoga puta na sasvim drugu adresu.

nastaviće se...