Summa cum laude (6)

   Džejn je na Brodveju imala malu prodajnu galeriju, a iznad nje mansardu u kome je živela sa sinom Majklom. Njen bivši muž slikar, napustio je i nju i njihovog tek rođenog sina. Porodica je gušila njegovu umetničku kreativnost. Između porodice i kreativnosti, izabrao je kreatvnost.Tako je slikar rekao Džejn, verujući da će ona razumeti visoke umetničke razloge njegovog odlaska.

   -Razlog je bio daleko banalniji i zvao se Beti, mlada i lepa devojka koja mu je mesecima pozirala.To sam tek kasnije saznala. Otišli su u Los Anđelos i nikad više ništa o njemu nisam čula. A nisam ni želela bilo šta da čujem, ispričala mi je Džejn posle slučajnog susreta tokom  jednog dugog putovanja u istom kupeu. Nastavili smo da se viđamo i po povratku u Njujork. Ja i moja prva supruga Eleonora uprvo smo se bili razveli, a pošto nismo imali dece, naš promašeni brak nije ostavio ozbiljne posledice. Nakon godinu dana od našeg prvog susreta u vozu za Kanzas Siti, Džejn i ja smo se venčali. Majkl me je prihvatio kao svog jedinog oca, jer svog biološkog oca nikad nije ni upoznao. Jedini uslov koji mi je postavila Džejn, pre nego što je pristala da se uda za mene, bio je da svoju novinarsku profesiju zamenim za neku mirniju, koja ne podrazumeva česta otsustvovanja od kuće i duga putovanja. Njen prvi brak sa slikarom, bilo je i njeno gorko iskustvo.

                 -Taj za tri godine braka, nije sastavio ni tri meseca u kući. Ne bih da još jednom prolazim sličan pakao, rekla je.

                 Naravno da sam pristao na njen uslov. Pristao bih ja tada i na mnogo teže uslove. Dao sam otkaz u «Njujork Tajmsu» i ostao bez stalnog zaposlenja, ali imao sam Džejn. Nakon niza bezuspešnih pokušaja da pronađem posao po ukusu moje žene, postao sam sve nervozniji. Videvši moje nemire, Džejn mi je u svom stilu, onako uzgred preko ramena, dala savet:

                 -Do sada si pisao za novine, nastavi da pišeš, ali iz duše, možda se u njoj krije pisac. Poslušao sam je i napisao svoju prvo delo. Za divno čudo moj prvi književni rad ne samo da je objavljen, već je i nagrađen na jednom anonimnom konkursu za kratku priču.

              Sve tako razmišljajući o prvom susretu sa Džejn i o tome kako sam, zahvaljujući njoj postao pisac, taksi se zaustavio pred našom kućom, a ja još nisam smislio kako da privolim Džejn da prihvati nužnost mojih putovanja vezanih za rad na novoj knjizi. -Ako imaš dovoljno mašte da pišeš knjige, onda  je sigurno imaš i da smisliš plan za Džejn, rekao sam sam sebi ulazeći u kuću.

              Bliži se veče. Stol je postavljen, a na stolu pribor za dvoje, losos u pikantnom sosu se dimi, sveće, crveno vino i crvene ruže. To je moj plan za Džejn plus nevini, a istovremeno šarmantni osmeh na licu. Dobro je što naš sin Majkl i njegovo društvo sa Prinstona kampuju negde u Kaliforniji, jer taj da je tu odmah bi me pročito. Džejn neće, bar ne odmah.     

               Džejn ulazi u novoj haljini, što ja odmah primećujem i divim se. Pun pogodak. Topao i dug zagrljaj, poljupci. Moji zagrljaji i poljupci su iskreni, nisu deo plana. Zatim prelazim na plan:

              -Ostani u toj haljini, budi lepa za mene večeras,  govorim joj i uvodim je u trpezariju. Oduševljena je. Nazdravljamo jednom, pa još jednom. Oči joj sijaju. –Sve se odvija da ne može biti bolje- mislim i čekam povoljan trenutak da pređem na stvar. Džejn, međutim ustaje od stola, hvata me za ruku i vodi u spavaću sobu. Usput skida novu haljinu. Haljina ostaje na podu, losos na stolu, a ja i Džejn dugo u krevetu.

             Te noći nisam imao srca da nastavim sa svojim planom. A sutra? Sutra je bilo baš onako kako sam i mislio: -Sa Dejvidom je lako, ali sa Džejn... 

           Rad na knjizi počeo sam tako što sam tragove masakra iz Vestrouda, koji bi me eventualno ukazali na put ka razrešenju enigme, podelio u dve grupe -  na direktne ili žive i  indirektne tragove. Živi tragovi su petnaest osumnjičenih sa Toflerovog spiska, čija imena i brojeve socijalnog osiguranja imam, zatim službena lica koja su učestvovala u istrazi: zamenik federalnog tužioca Nil Džonson, članovi savetodavno-ekspertskog  tima: Pukovnik Kuper, dr Teodor Litovic, dr Edi Ros i dr Harvi Foster. U grupu živih tragova spadaju i tri agenta FBI sa nepoznatim brojem forenzičara, državni šerif i njegova dva pomoćnika, lekari i osoblje psihijatrijske bolnice Sent Paul, koji su posmatrali i lečili osumnjičene, patolozi Instituta za sudsku medicinu iz Čikaga, koji su vršili obdukciju žrtava, ali to su  tragovi drugog reda, jer mi njihova imena zasad nisu poznata. Šerif Džejms Tofler je prvi trag, ali on je već rekao sve što zna. U grupu indirektnih tragova svrstao sam sve poznate i verovatne beleške i dokumente, fotografije i magnetne snimke, nastale tokom istrage i eventualnog suđenja. Na traganje po novinama iz juna 1963. godine nisam ni pomišljao, jer da su bar jedne novine u SAD objavile makar i kratku vest o masakru u Vestroudu, pirane od novinara, kakav sam tad bio i ja, sve bi otkrili još iste sedmice.

              Na prvi pogled spisak mogućih tragova je pozamašan, ali samo na prvi pogled. Pitanje je da li su svi sudionici slučaja Vestroud živi, a one koji jesu živi treba pronaći i privoleti da govore. Indirektni tragovi su još veći problem, jer je FBI  stavio embargo na sve informacije u vezi sa slučajem Vestroud. Ipak, nadao sam se da  će bar jedan od trgova pomoći da nađem odgovore na dva ključna pitanja. Prvo, šta se te noći 21. na 22. jun 1963. godine stvarno dogodilo i drugo, zašto je to što se dogodilo obavijeno velom tajne već sedamnaest godina. Da nađem odgovore imao sam tri meseca i trideset hiljada dolara.

             Pre polaska u Vašington, jer je bilo očito da je većina ključnih tragova  tamo, posetio sam Kevina Kalahana, privatnog detektiva i mog starog znanca. Dok sam ja bio novinar, Kevin je bio inspektor njujorške policije, a specijalnost su mu bili krvni delikti.  U to vreme lepo smo sarađivali. Zašto je Kevin napustio policiju i prešao u privatne detektive, niko nije tačno znao, ali su svi znali da to nije zbog slabih rezultata ili korupcije. Inspektor Kalahan je časno napustio policiju.                                    

               -Čitao sam tvoju knjigu, rekao mi je posle pozdrava.

              -Koju? pitam, tobož začuđeno.

              -Onu koju je napisao Patrik O Konor, smeje se.                                               

              -Otkud znaš da sam je ja napisao?                                            

              -Prepoznajem tvoj rukopis, hoću reći stil, dugo se znamo, odgovara. Ja prelazim na razlog posete i dajem mu imena Žaklin i Ivone Brodi, godine njihovog rođenja i brojeve osiguranja. Žaklin i Ivona su majka i kćerka iz Vestrouda koje su one kobne noći izmasakrirale Frenka Brodija, muža i oca. Svakako da to ne spominjm Kevinu, već mu samo kažem da su u junu 1963.godine primljene na lečenje u psihijatrijsku bolnicu Sent Paul i da im se od tada gubi svaki trag. Žaklin i Ivonu sam izdvojio zbog njihovih godina, na dan masakra mama je imala dvadeset i devet, a ćerka osam godina i za očekivati je da su obe žive. Da sam, kojim slučajem, Kevinu dao imena svih osumnjićenih sa Džejmsovog spiska, to bi bez sumnje bio signal za FBI da neko njuška po slučaju na koji su oni stavili embargo, a to ne bi bilo dobro za moja dalja istraživanja.

              -Da to nisu gresi iz mladosti - napuštena trudna devojka, sada već vremešna gospođa, ali sa ćerkom za koju si tek sad saznao? Ironično pita bivši inspektor, a sad privatni detektiv Kalahan.

              -Samo ih nađi Kevine i ispostavi mi račun, ostavljam ga u nedoumici i posle pozdrava odlazim.  

.................

Ilustracije:Šandor Šlajf