Legalizacija kao političko sredstvo ...

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

 Graditelji sa one strane zakona kad naiđu na problem sa birokratijom pribegavaju oprobanom metodu podmićivanja što se posle u skladu sa evropskim standardima nazvalo korupcija i nastave svoj graditeljski posao sve do krova i to je jedna sasvim stereotipna pojava, ukorenjena i naviknuta od svih učesnika u toj proceduri. Čini se da skoro niko i ne ume drugačije. Država se tu nije mešala preterano ali su političari koji državom gazduju uočili korisnu i u političkom smislu  probitačnu stranu takvog delanja i zaključili da i oni mogu da primene sličan proncip samo u obrnutom smislu. Dakle, država, bolje rečeno političari beskrajnim omekšavanjem procedure legalizacije sakupljaju prilježno političke poene i  korupmpiraju građane dozvoljavajući i podržavajući njihovo nelegalno delanje, čini im „uslugu“ i očekuje se da građani „vraćaju uslugu“ političarima glasajući za njih.

Teza je nategnuta ali ima i realnu dimenzuji. U pitanju je igra velikih brojeva jer u Beogradi ima 250.000 nelegalnih učinaka a u Srbiji preko 1.200.000 komada, i to podrazumeva da ako se računa da po nelegano ozidanom objektu ima tri osobe onda se radi o 3.600.000 osoba i onda, ako trećina biva u glasačkom telu to je impozantan broj od 1.200.000 potencijalnih glasača.  Obostrani interes je u pitanju, legalizacija i glasanje, mi, političari legalizujemo a vi, građani glasate i svako u tako koruptivnom lancu nađe svoje mesto gde može biti sretan.

Politički interes je nadjačao sve ostalo, grad, pejsaž, životnu sredinu, resurse vode i šuma, ambijent, logiku, urbanističke principe. Nastaje perverzan način da se građami korupmiraju uz masku „društvno opravdane“ priče o socijalnoj brizi, odgovornoj državi prema građanima, razumevanju njihove situacije, posebno graditeljske, uvažavanju potreba a sve od strane političara koji su na svoja pleća svu tu muku narodnu preuzeli.

To se čini namerno i sa planom, novi mandat je bitan, do njega se dolazi preko  glasača, preko odbrovoljene mase pa zajedno razaraju grad, prolaze bezobzirno pored javnog, opšteg interesa, uništavaju urbanitet i stvaraju turbo folk grad koji očito i jednima i drugima odgovara i u njemu se prepoznaju jer su skrojeni po istom kulturnom obrascu.

Sve tako ide do besmisla i vređanja pameti čak i one sasvim prosečne bez velikog kvocijenta inteligencija. Na primer, čovek iliti građanin može da uknjiži svoje delo i reši to povoljno za sebe sa katastrom i bez da je predmetno nelegalno delo legalizovano. To je prvi korak, a onda posle za sitnu paru korača drugi put i legalizuje već uknjiženo. Naravno, uvek se može dogoditi da legalizacija ne bude prihvaćena i onda čovat iliti građanin ima uknjiženu zgrada ali nelegalnu. Ima takođe i da opštine i lokalne zajednice mogu određivati cenu legalizacije u odnosu na onu koju je država propisala i koja je zaista malecka, ne vredi je ni pominjati, a onda te lokalne zajednice mogu da je još smanje uz blagonaklono klimanje glavom ministarstva.

Da je neko posebno smišljao kako da napravi haos ovako što ne bi umeo da izvede i sada se očekuje da se problem umnožava i stvar zapetljava do mere kada sve kolabira. Ako već i nije.

Uopšte gledano dolazi vreme na krilima ovog zakona gde nema pravila, logika je zabačena u stranu da ne smeta obostranoj destrukciji pravne države od strane same te države i građana koji kipe od samoinicijative. Uostalom, i tako su je pobedili pa država kaže, kad ne može da ih pobedi ajde da im se pridruži a ovi će vratiti tako što će jednom u četiri godine ili češće da potroše neki minut i da opet izglasaju gubitnike.

Ostali koji su legalno gradili i platili što im je bilo određeno mogu samo da zavide, sekiraju se i dobacuju sebi kroz zube ono „ej, bre,  gde nam je bila pamet ... „