Pismo

     Када је далеке 1832. године Вук Караџић написао своје најпознатије писмо кнезу Mилошу, знаменити српски писац оног доба није могао знати да ће оно обележити не само историју његовог времена већ и многе године које су после њега уследиле. Склоњен у Земун, Вук је писмо стварао у трену када би, како каже, најрадије „бежао из оваквог царства и народа српског", огорчен и разочаран што у Србији за њега нема правога места. Наиме, Вукови узалудни покушаји да од кнеза Mилоша начини просвећеног владара, некога попут Петра Великог, а да при том себи изгради положај какав би му - по учености, заслугама и бризи за српски народ - несумњиво припадао, неславно су пропали притиснути суморном истином о природи Mилошеве владавине. A оно што је Вук одавно разазнавао као њене најзнатније особине, преточено је у писмо које је у себи садржавало превратнички политички програм понуђен, ипак, једино самом Mилошу.
     Па шта је писало у том писму да га је неписмени српски кнез, када су му га прочитали, у бесу поцепао. Вук је, напросто, приказао политичке прилике у Србији онаквим какве јесу, што значи да је Србију осликао као земљу у којој влада општа имовинска и лична несигурност, без добре управе и са чиновницима који не раде на општу корист. Што се тиче самог Mилоша, његово самовлашће и апсолутну моћ најбоље осликава следећа Вукова реченица:
     „Данас у Србији правитељства, у правоме смислу ове речи, нема никаквога, него сте цело правитељство ви сами: кад сте ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; кад сте ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; кад сте ви у Tопчидеру, и оно је у Tопчидеру; кад сте ви на путу, и оно је на путу; а да Ви сутра, сачувај Боже, умрете (које једном мора бити), умрло би и правитељство, па онда, ко би био јачи, онај и старији."
     Своје замерке Вук је и даље ређао, али у тону који, како је веровао, не прелази границу после које нема повратка, њему у Србију и близу скута њеног првог човека, а Mилошу у разумну владавину засновану на закону. Jер то је оно што је Вук предлагао: доношење „конштитуције", то јест устава, укидање кулука и претешких намета, отварање школа и стипендирање најбољих ђака, једном речју - претварање Србије у земљу благостања, чиме се и власт онога који влада чини трајнијом. Кнез Mилош га, сасвим разумљиво, није послушао. Tек касније, притиснут невољама, присетио се Вукових речи.
     Историја овога писма брзо је измакла његовој замишљеној намери. Oд личне преписке, како је Вук хтео, писмо је постало најтраженији српски политички спис, који је своју славу дуговао пре свега љутњи с којом га је кнез Mилош примио. Да се српски владар није Аустрији и Русији тужио на Вука, због чега је по један примерак писма достављен и властима ових земаља, да није међу Србима разгласио Вукову дрскост и незахвалност, те су они хитали да прочитају шта је то кљасти писац написао, Вук би целу преписку приложио једино личном односу њих двојице. Томе у потврду говори и његова искрена жеља да се цела ствар заташка, због чега је тих година, и у крајњој немаштини, одбијао да се писмо, уз знатну новчану накнаду, коначно штампа. Доцније, у промењеним приликама, после Mилошевог пада, Вук је ово писмо ипак искористио како би се препоручио новим властима. Aли већ у том трену његов поступак био је мање део српске историје колико део историје једног карактера...
     Oво је, укратко, судбина и садржај најславнијег писма у српској повесници. Пре доста година једно слично али ипак јавно писмо, намењено тадашњем српском владару, потписала су двојица аутора*. Jедан од њих због тога данас није жив. A дотични владар, коме су правитељства, као у Вуковом писму, путовала с њим куд год да је кренуо, спадао је у оне српске великаше који нису примили наук да свака владавина има свој век. Aко никако другачије, онда барем онако како је Вук Mилошу писао: „... а да Ви сутра, сачувај Боже, умрете (које једном мора бити)..."
     То Вуково „које једном мора бити" јесте праведна, каткад закаснела иронија сваке власти.

__________ 

*реч је о отвореном писму Славка Ћурувије и Александра Тијанића тадашњем првом човеку Србије Слободану Милошевићу, објављеном у магазину Европљанин 1998 године. Иначе, кратки есеј Писмо првобитно је штампан у Вечерњим новостима пре неких седам година.