KALOPER

               Kako vreme prolazi, umesto da mi stvari postaju jasnije i razgovetnije u glavi, ispostavlja se da me sve više zbunjuju. Dobro, mislim se, vremena se menjaju, puno je, i previše, novih informacija - ne može to živ čovek ni da premota kako treba, pa moguće da i nije toliko čudno i neobično što se sve češće osećam dezorijentisanom i pogubljenom. Ako tome dodam da hvatam sebe kako se po nekad preobrazim u matoro gunđalo, zanovetalo opšte prakse, talentovano zakeralo, a sve bez nekog naročitog povoda, stvari se samo usložnjavaju i komplikuju. I gotovo da sam sklona da tvrdim kako je to u redu, da se opravdavam time što su konopci mojih živaca vremenom svakako postali izraubovani, dotrajali, mestimično iskrzni i istanjeni i stoga je nekako sasvim prirodno što ne mogu više sa lakoćom da podnose teret koji se svakodnevno svaljuje na nijh.
               Ali...
               Naravno da uvek i svuda i u sve može sa lakoćom da se umetne jedno ali i tako jednostavno i lako preokrene priču, navede vodu na ciljanu vodenicu i utera vetar u sasvim određena jedra.
               Naime, pre par dana uđem ja u cvećaru sa puno entuzijazma i sa vrlo jasnom željom da kupim dva buketa cveća: jedan malo svečaniji i jedan sasvim razbarušen i šašav i krajnje obično veseo. Znam šta neću. Ni u ludilu nikakav već napravljen aranžman. Ne bih ruže, a svakako ne ljiljane, jer oni još uvek nisu sasvim izgubili status grobljanskog cveća, pa ne bih da stvaram zlomisli, mada ih lično veoma volim i ne žalilm se kada ih dobijem. Naprotiv. Naravno, ne dolaze u obzir ni oni namučeni bambusi koje su savijali, uvijali i maltretirali da bi ih doveli u ukovrdžano stanje. Dakle, prilično jasna situacija.
               Osvrnem se oko sebe, bacim par usredsređenih pogleda na svo to šarenilo koje me okružuje i odmah se blago štrecnem. Ništa od onog što sam htela. Bledunjave, bolesno roze gladiole, par poluuvelih gerbera tužno oklembešenih glavica, naramci ruža najrazličitijih boja, ali sve nekako usahle i beživotne, stidljivi šlajer, raskošni beli ljiljani, gotovo onesvešćeni suncokreti, snopovi već napravljenih aranžmana od kojih me u trenu podilazi blaga jeza...
               I problem. U cajtnotu sam, nemam kad da tražim drugu cvećaru, elem, moram da smislim barem zadovoljavajuće rešenje. Stoga se ipak, teška srca, odlučim za nekoliko najpristojnijih ružinih pupoljaka i odmah ih malo izvučem iz posude, za svaki slučaj, da mi ne zapadnu neki sa požutelim ivicama latica i za grančice nečeg sa po nekoliko belih i prilično vedrih cvetaka po krajevima koje je cvećarka izvolela nazvati belim radama, ali koji se tako ne zovu.
               Blago razočarana čekam da na mene dođe red. Cvećarka dovršava jedan buket... U stvari, cvećarka pred mojim očima uništava do kraja jedan i inače vrlo, barem za moj ukus, prenatrpan i previše nakinđuren buket. Prvo ga obmotava ukrasnom trakom onako kako se fačluju bebe u porodilištima, dakle, do guše. Mene počinje da štreca u grudima. Zatim preko toga bogato uvija špagete od like. Ja počinjem nekontrolisano da trepćem. Srećom, naočere su mi na nosu pa se nadam da se to ne primećuje previše. Ni to je ne zadovoljava, pa od njih svuda uokolo buketa pravi i nekakvo razbucano, rastureno gnezdo iz kojeg vire samo glavice cvetova i na njemu vezuje raščupanu mašnu. Uto osetim kako mi se po temenu razlivaju ledeni žmarci. I kao fajnal tač, uzima bočicu sa nekim zlatnim sprejom, energično je protresa i nesebično, bogato, obilno rasprskava tečnost po buketu. Osećam kako mi ponestaje daha. Na kraju, sve zavija u neki pretenciozni svetlucavo šareni papir i kreaciju ustupa naručiocima koji su, koliko mogu da procenim, fascinirani i prezadovoljni. Meni zbilja nije dobro.
               A onda... Uz belo cveće bih da dodam i par ćuranovih kresti, ali mi ne uspeva, jer joj one služe za aranžiranje i ne zna kako da mi ih naplati. Je'n, dva, tri... dooo-bro. Mrzi me da se preganjam. Sapinje bukete onim tračicama, a ja ne umem ni reč da kažem, mada mi želudac poigrava. Molim je da mi ih zavije u običan prozirni celofan. Ona mi nudi šarene 'artije. Na jedvite jade uspevam da se izborim za svoju varijantu.
               Izlazim iz cvečare, zastajem i dišem duboko, duboko...

               Šta sam u stvari htela da kažem?
               Nešto je tu duboko pogrešno. Zašto bi ikome uopšte palo na pamet da na bilo koji način ulepšava cveće? Prvo su mu oduzeli miris. I bodlje. Onda su počeli da ga farbaju. Pa da ga stavljaju u mengele da se muči rastući u krug. Na koncu su smislili i sve te mašnice i tračice i papiriće koji mu samo skrivaju prirodnu ljupkost i raskoš.
               Istinskog, pravog cveća ima još samo po obodima pijaca, gde ih prodaju bakice koje su ga predano negovale i tog jutra pažljivo ubrale još opervaženog kapima rose, složile u mirisne buketiće i svojim rahitičnim, drhtavim, zboranim žuljevitim rukama obmotale ih šarenom vunicom da se ne rasture. Kada one polako iskopne, a to vreme nije daleko, bojim se da ćemo ostati bez poslednjih stručaka iskonskih oblika i boja. Bićemo osuđeni na industrijsko, beskrvno cveće koje ne ume da opstane u vazi duže od par dana jer nije naviklo da se bori za opstanak i kome je teško obradovati se od srca.
               Volela bih da nije tako.
               Ali, izgleda da cveće beži od nas. Sve manje je bulki, različaka i ljutića u poljima, sve manje kamilice i tratinčica po travnjacima, sve manje devojačkog srca, dikinog oka i nezaboravka u baštama, sve manje minđušica u zemljanim saksijama.
               Neven, lepa kata,lepi jova, smilje, noćna frajla, đurđevak, kadivica se povlače pred alpinetumima. Prkos je izgubio bitku sa kratko podšišanom engleskom travom koja se muči u ovom podneblju, ali uz najbolju volju i sav trud ne uspeva da izgleda onako jedro i vitalno kao u postojbini.   Čuvarkuća je proterana sa krovova. Ljubičice su odustale od nicanja po parkovima. Čak i maslačak sve stidljivije zaposeda pukotine u asfaltu. 

               Čarobne zimske ruže, poslednji cvetni vatromet pre zime koji nas nesebično raduje najvedrijim i najzanosnijim spektrom toplih, razigranih boja i tananih, baršunastih i svilenih latica onda kada se na nas već uveliko spusti teško sivilo jesenjeg neba, skupljene su u nekakve tužne žbuniće koji se prodaju zarobljeni u plastičnim saksijama i venu odveć brzo i naglo, ostavljajući za sobom osećaj gorčine i nedorečenosti.
               Ivanjsko cveće, perunike, georgine, presličice, noćurak, mirisni, sitni baštenski karanfil... nestaju.
               Cveće je poruka. Ono je pažnja. Lepota. Harmonija mirisa, oblika i boje. Nežnost. Predanost. Ljubav.
               I da: seća li se neko kako izgleda kaloper?