CRTANJE

               Ja nekako uspevam da sve što pročitam vidim u slikama. A te slike imaju i boje i mirise i svetlost i senke i veoma liče na ono što mislim da sam pročitala. Što, naravno, ne znači da su slike tačan odraz napisanog, ali, meni to ne smeta. Pomirila sam se sa tim da stvari, ma koliko se trudila, na koncu konca ipak sagledavam subjektivno, prelomljene kroz prizmu svojih sopstvenih stavova, principa, verovanja, nadanja, znanja, poimanja, osećanja, razmišljanja...
               I kada sam jednom tako postavila stvari, počela sam mnogo lakše da se snalazim u tom mnoštvu utisaka koji se talože u meni - neki da budu zaboravljeni odmah, neki da se uvek pamte neizmenjeni i jasni kao u trenutku svog stvaranja, neki blago izvitopereni vremenom ili nepažnjom. Tek, ne mogu reći da krajnjim rezultatom nisam zadovoljna.
               Ono što me malo uzrujava je činjenica da ne umem da crtam.
               Odnosno, nije da ne znam. Pre bi se reklo da ono što ostane na papiru nakon mog uloženog truda ni malo ne liči na ono što sam zamislila.
               No, onda se setim kako mi je tata pričao svoje teške muke sa likovnim u školi. Imao je strogog, zahtevnog profesora i očit nedostatak talenta, bar tako on tvrdi, jer se ja zbilja ne mogu setiti da je bilo kad bilo šta nacrtao, pa da mogu da potvrdim ili opovrgnem njegove reči. ( Zato je tu bila mama učiteljica koja je, sasvim u skladu sa svojom profesijom, umela da nacrta koješta zabavno uzrastu od prvog do četvrtog razreda osmoljetke. ) Kaže, nije da se nije trudio, ali mu je slabo šta polazilo za rukom. Onda bi profesor zastao kraj njegove klupe i prilično frustriran, počinjao noktom da povlači linije onako kako je mislio da treba da izgledaju. Tata je samo to i čekao. Čim bi profa zamakao dalje kroz učionicu, on je te brazde koje su ostale na papiru popunjavao olovkom ili čime god da su na tom času crtali i na taj način zarađivao zadovoljavajuću ocenu.
               Moguće da u meni živi njegov gen za crtanje, zakržljao i nerazvijen.
               Opet, pamćenje mi dobacuje do nekih mojih crteža iz ranog detinjstva. Po pravilu, bile su to sve same princeze u širokim, našušurenim krinolinama do zemlje, ispod kojih su izvirivali tek vrhovi cipelica. Stajale su nepomično, jer, ako ćemo pravo, ne verujem ni da su mogle previše da se kreću, s obzirom da je svaka na glavi imala ogromnu punđu, veličine osrednjeg plasta sena, sa obaveznom mašnicom sastavljenom od dva trougla koji se dodiruju temenima negde po sredini frizure. Sad kad razmislim, vrlo je verovatno da su one sirote, takve kakve su bile, proistekle iz ideje da liče na one velike italijanske lutke koje su masovno u to vreme dovlačene iz Trsta da sede među vezenim jastucima nasred bračnih kreveta, da se njima niko nikada ne poigra i da večno skupljaju sitnu kućnu prašinu po svojim perlonskim haljinama i ućebanim zift crnim ili slamnato plavim kosama. ( Da se razumemo: moja italijanska lutka je bila za igranje. Do duše, imala je kratku suknju sa vezenim višnjama po rubu i naravno, zvala se Višnja. Volela sam je, ali mi nikad nije bila najdraža od svih. )
               Naravno, crtala sam i kućice sa krovovima u obliku trapeza posutim sitnim crepom koji je prilično podsećao na šlingovane krajeve bakinih čaršava i obaveznim dimnjakom od cigala iz koga se još obaveznije vijorio kovrdžavi dim kao da je uvek bila zima i vreme usijanih kaljevih peći i furuna. Te su kućice imale vrata na sredini, na vratima kvaku, od vrata putić koji se, po svim crtačkim pravilima, koja, inače nisu primenjivana na ostale delove crteža, sve više širio što se više približavao ivici hartije, na putiću oblutke, a sa svake njegove strane šareneli su se cvetići najraznovrsnijih oblika, koje je bilo gotovo nemoguće pronaći u prirodi, budući da sam uspešno davala svojoj kreativnosti da dođe do punog izražaja, ali su tako ljupko izvirivali iz vlati trave koja je ličila na gomilu izlomljenih češljeva i škrbavih sirkovih metli da je to za priču. Nad cvećem je krila lenjo širio i poneki leptir, sanjiv i krhak, očigledno opijen svim tim šarenilom.
               Sa svake strane vrata bivao je po jedan prozor, arhitektonski sasvim nepravilno postavljen, suviše visoko i mrvičak na'ero. No, zato je bio uredno izdeljen na manja okna, kroz koja su obavezno virile našušurene zavesice podvezane mašnicama, koje su odavale utisak sveže uštirkanosti, a neretko bi se tu našla i jedna saksija sa samo jednim, ali naročito pažljivo izvedenim cetom.
               Od kuće se na obe strane prostirala drvena ograda - niz gredica trouglastih vršaka. Sve su bile uredno pribijene sićušnim ekserima za horizontalne grede i protezale su se skroz do bočnih ivica crteža. Na ogradi je, podrazumevalo se, čučala mačka: dva kruga, veći za telo, manji za glavu. Iz tela se spuštao jedan vijugav rep i štrčala četiri polukruga - šapice. Na glavi sa strane dva trougla za uši, a u krugu dva malecka kruga - oči i treći - njuška, oko koga su se širili snopovi oštrih brkova.
               Iza ograde raslo je drvo, na drvetu jabuke i lišće.
               Iznad kuće prostiralo se nebo, na nebu je bilo okačeno nasmejano sunce koje je protezalo svoje bodljikave zrake svuda uokolo i izgledalo kao da mu smeta sav onaj dim iz dimnjaka, pa zato kanda malo škilji na jedno oko i pregršt paperjastih oblačića nalik beloj šećernoj vati, nehajno razasutih tu i tamo. Između svega toga uspevala sam da udenem i razbarušena jata ptica koja su lepršala na sve strane, kao da ih je zahvatila iznenadna letnja oluja.
               Mnogo docnije, crtala sam isključivo jablanove koji su izgledali kao da su tek izašli od frizera nakon stavljanja hladne trajne, ali, ono što je bilo bitno je da su umesto uobičajenog korenja svi imali neke silne dlanove i prste koji su se širili i preplitali, tražili i nalazili, nekako osmehnuti i zaneseni i na svakom od njih snevalo je po jedno malo srce.
               I tu bi negde bio kraj mojih crtačkih dostignuća.
               Čiča Gliše, naravno ne treba ni da pominjem. Za njih sam bila pravi majstor. Ali, ko nije?
               Ono što je utešno u svemu tome je da i dalje umem da crtam ptice onako kako ih je crtao Van Gog.