O baki Ljubi, ili samo od ljudskog može nastati nadljudsko

Prije nekoliko godina bio sam u Kijevu iz čije okoline je za 2.og rata moja baka Ljubica, ruskinja, protjerana sa familijom u njemačke logore.

Bakino selo je sravnjeno sa zemljom i nikad više nije vidjela Ukrajinu i svoj zavičaj.

U logoru je upoznala i mog dedu Mihajla, Ličanina iz okoline Plitvica.

 Ljubav je sebi našla put u vremenu bez ljubavi.

Na ovoj slici je zajedno sa dedom u Njemačkoj nakon što su oslobođeni i krenuli na put ka Srbiji.

Iza njih je kruška koju je deda krišom noću brao na imanju na kom su prisilno radili i donosio ih baki. Ovo im je jedna od rijetkih zajedničkih fotografija. Život ih nije mazio, ali ga oni nisu kudili. Zadovoljni sa malo za sebe i mnogo za svoje.

Kada sam se rodio pokojni deda je pred njihovom kućom posadio krušku. Nije bilo slađe.

Od preživjelih članova familije baka je znala samo za sestru. Kuvala je obroke za puno ljudi, jer mnogo ih je odrastalo zajedno. Do danas nije znala kuvati drugačije. Napustila nas je. Prošle subote smo je sahranili.

Mene i moju sestru je kao mališane vodila u malu vojvođansku crkvu tu pored groblja paleći svijeće za nas žive, za nadu da su joj živi braća i sestre, za one otišle. U toj iskrenoj i ljudskoj, velikoj nadi u mali život je i najveća i vjerovatno i jedina ljepota religije, i samo u onom što je ljudsko i iz srca može biti i nečeg većeg, u onom koliko nas ima za druge. Samo od ljudskog može nastati nadljudsko. Nadljudski je tiho tugovala za mojom majkom i svojom kćerkom Ljudmilom, za svojim Mihajlom.

U baki Ljubi je bilo mnogo više ljudskog nego što je od života tražila za sebe. Isti dan kada je otišla od nas Mihaela je naučila da pliva, a Mariji je niknuo novi zubić.

Bez nje koja je otišla ne bi bilo ni njih koje su došle.

Tako to valjda ide.