Lastavice i vrapci

    Milena, lepa i hrabra  devojčica, duge crne kose sa pletenicom i crvenim obrazima,  volela je neobične  igre kojima je dokazivala svoje straplejnje, istrajnost  i odlučnost, gotovo redovno birajući mene za rivala, odnosno saigrača. Šezdesetih godina prošlog veka  nije bilo igračka iz prodavnica  ili  su se  čuvale na ormanima i kredencima, a dolaskom gostiju oživljale bi na kratko  u dečjim rukama. Zato smo znali da napravimo lukove i strele, drvene puške, praćke, lutke od kukuruzovine i blata, lopte krpenjače...ipak, najlepše igre bile su  u prirodi i sa prirodom.

   Ležali bi, jedno pored drugog, na strnjištu raširenih ruku i nogu,  nedotičući se, jer  se tako bolje vidimo iz vazduha drugog  doma ptica, vrabaca i lastavica, koje kad ogladne i ožedne moraju da  slete na strnjište po  pšenično zrno ili po slamke za gnezda. Satima ne bi prozborili ni reči, disanje je prestajalo kada bi se ptice približavale tlu ili sletale pored, nadletale, brišućim letom  skoro dodirivale noseve, ali ni jedna da sleti   na jedno od nas, na nju lastavica, na mene vrabac. U slučaju da lastavica sleti na mene, a vrabac na nju, postojala je mogućnost da se „pobeda“ pokloni bez ikakvih uslova i nadoknada. To su bila Milenina pravila igre.

   Upeklo leto se bilo oteglo, žetva je  završena,  prašina na kolskim putevima  bivala je sve deblja, dugo nije bilo kapi kiše, a vrapci se pred kišu brčkaju  i šepure, u nedostatku barica,  u  toj prašini. Lastavičiji ples na  plavom nebu postajao je brži, vrapci su se sudarala...što je nas uveseljavalo  i dovodilo do kršenja jednog od  pravila igre, ćutanja...gromoglasni dečji smeh je odjekiva ravnicom. Milenin i sada čujem. Beli oblačići  postajali su sve crnji, vetar se razmahao  nagoveštavajući nevreme, što nas nije brinulo dok god smo na nebu videli lastavice i vrapce. Kada su oni nestali, nebo se zacrnilo, oluja je  bale slame  postrojila u kolone noseći ih  do kanala, a neke i preko vode...sevalo je i grmilo  sa svih strana...lilo je... sve se spojilo, nebo i zemlja... tada  smo se i mi spojili, zagrlili, postali jedno.. kršeći  još jedno pravilo igre. Kod kuće nas je čekao roditeljski strah. Niko nas, onako blatnjave i mokre, nije pitao kako ste  preživeli.

   I pored  zabrane kretanja,  preko  poljskih WC-a, baš nam se piškilo u isto vreme,  i bašta, jeo nam se krastavac i paradajz,  iskradosmo se do strnjišta  gde  nas je  čekalo razigrano nebesko društvo ,  lastavice i vrapci, poremećeno vranama i  sokolima jer i oni su posle kijameta bili u potrazi za hranom i materijalom za popravku gnezda. Za svaki slučaj poneli smo po stabljiku mladog kukuruza, čim bi osetili da će prema nama podigli bi kukuruz i oni bi odustajali. To nam je kvarilo igru, odugovlačilo je...a roditeljski strah nas je čekao kod kuće. I onda se dogodilo, nenadano, kao što sve biva, u bujnu crnu kosu  sletela je lastavica, Milena nije ni primetila, upozorio sam je sa pssssttt...nije se pomerala, prestala je da diše, a osmeh od  uva do uva, crveni obrazi  su rasli do neba.  Lastavica je  htela u njenoj kosi da napravi gnezdo , donosila je  slamčice i  zrna pšenice .  Slikao sam svojim očima kako Milena postaje lastavica.

  Znali smo i zimi da  igramo tu igru, bez lastavica,  unatraške bi se bacili u sneg,  u ruke i na grudi stavili bi kukuruz i suncokret  i čekali  na koga će prvo da sleti vrabac. Najčešće  smo to igrali na zamrznutom snegu među kupama kukuruzovine, na snegu bi ostavili malo kukuruza i suncokreta, tek toliko da vrapci uoče, mi bi se sakrili u kupe i kada bi zrna nestala  zauzeli bi poze i čekali.  Nadao sam se da ću pobediti, nisam,  njena leva ruka je bila privlačnija. Nije mi bilo krivo, radovali smo se kao mala deca.

   Znao sam da na mene neće da sleti ni jedan vrabac. Bojali su se  jer  sam ih ganjao po praščarniku i štalama, u bežaniji udarali bi o prozorsko staklo i ja bi ih onesvešćene kupio i puštao  da slobodno lete. Nisu znali da je to bila samo dečja igra i da je dečje srce brže lupalo. Milena nije povredila ni jednu lastavicu, ni jednu pticu, ni  jednu životinju, ni  jedno dete, ni  jednog čoveka...zato se njena lastavica  vraćala u staro gnezdo ispod  krova mašinskog parka.

Milenu  su odveli u severnije krajeve gde ove lastavice nerado lete. Nikad  se više  nisam igrao lastavica i vrabaca.