svest o čoveku

ŽIVELI

podignimo čaše za razuzdanost naših mozgova,

nazdravimo glupostima

recimo živeli problemima dok se pravimo da ne uočavamo njihovu prisutnost,

podignimo čaše za nerad,

nazdravimo odmoru i flaši hladnog piva

što nas održava jakima u ovim toplim danima,

recimo živeli hladu i doviđenja Suncu; iako se danas krijemo

od njegovih zraka, sutra ćemo se moliti za njih

kada studen zastre ulice i problemi postanu nerešivi,

jer teško je boriti se protiv njih dok veje sneg i pljuvačka se mrzne na putu do zemlje.

danas proklinjem Boga jer stvori ovo leto

a sutra ću mu se stidljivo obratiti,

skršenih šaka,

tražeći milost od Njega

jer posla mi snežnu armiju da me okuje nevoljom i tugom.

podignimo čaše jer svaka loša slutnja danas je nevidljiva

a svaki bedem samo živa ograda

koju sunčev zrak spaljuje vešto.

                                                              K.M.

                                       ZLATO

A sećam se njenih reči, što su još uvek prikovane u mojim mislima,

i često me posećuju, i moje uho ih sa zadovoljstvom prihvata,

i neću ih sada ovde iznositi iz nekih samo meni znanih razloga,

valjda imam prava na to.

I nemoj mi zameriti što sam te zagolicao, to je potreba,

mnogo jača od mene samog,

i nije da se ne kajem što sam tako zloban, mada možda to nije zloba već nešto na šta svaki čovek polaže pravo: nazvaću to sopstvenim blagom.

Moje blago jesu njene reči kojih se rado sećam i koje me često bude u gluvo doba noći, podsećaju me na neka davno odletela vremena, vreme koja – kao kada ptica jedanput napusti gnezdo – više se nikad neće vratiti, i ne samo to: njene reči su tu, zbog nekih mnogo većih razloga.

Prizivam ih s osmehom, ali sve što je ostalo od njih jesu misli, u kojima je utkan njen glas, samo njen, glas što opominje, preti mi prstom, onako iz šale ali sa jasnom primesom ozbiljnosti, naslućuje mogući nemir ili zlo, muku i nevolju, šapuće mi o opasnosti što mi se približava.

Ima li šta lepše od njega, od tog glasa, blagodatnog žubora potoka koji nosi zlato među svojim kamenjem, zlato što se ne umnožava niti troši, već ostaje jedinstveno i celovito kao večnost; i istrajno, i sluti na moje bogatstvo.

I nije bogat onaj koji, čim ga spazi, istrgne ga iz vode, kao halapljivac, već je bogat onaj što ga ćuteći posmatra i shvata njegovu veličinu i moć, divi se njegovoj veličanstvenosti.

Njene su reči zlato što svojom svetlucavošću privremeno zaslepljuje kako bi pamet mogla postati razborita, kako bi instikt ostao potisnut na dno, dok se vijuge obrću munjevito, a čovek uviđa lepotu zaslepljenošću svog vida.

Moje zlato ukazuje mi na mane što bi me odvele u propast i priziva svest o čoveku koji će, prateći njegova uputstva, postati bolji, nadasve kvalitetniji čovek.

 A sećam se njenih reči što su plovile uzburkanim morem moje tolerancije, kad sam bio dečak, i sada su tu, kad sam preživeo podosta godina, kada mi se možda bliži brodolom.

Kapetan Mekšefri