Ekstra specijalno

„Ne pokušavajte nikad da dodirnete vaše idole, može pozlata da vam se zalepi za prste"

Pade mi na pamet nematerijalnost virtuenog života, iako je i u nevirtulenom životu materijalnost najčešće svedena na pogled i zvuk, pa se setih „ekstra specijalne" atribucije marksističkog viška vrednosti koju onda Diedrich Diederichsen pokušava da posmatra i u umetnosti.

Prva interesantnost se ogleda u neverovatnom padu vrednosti muzike (mislim na monetarnu vrednost, ne realnu vrednost) u poređenju sa neverovatnim skokom u novčanoj vrednosti dela likovne umetnosti.

E sad, zvuk imamo i preko telefona, skajpa, ako se opet vratim na virtuelni život, samo ga tamo relativno retko koristimo. Chat je, opet, neki sumrak između virtuelnog i realnog pa Miško „Mudrac" zaključuje da stvarnu razliku između virtuelnog i realnog čini dodir i samo dodir.

I neka verovatno hemija samo što ona nije artikulabilna ni mnogo većim literarnim talentima, pa ja neću da se guram („mnogo većim" relativizam, ego-profilijada je uvek beskrajni izvor veselja).

Dodir - sećam se priče iz Velike Britanije gde stari ljudi što žive sami po kućama i ne mogu više da se potpuno brinu o sebi koriste usluge službi koje im donose topli obrok i provedu nekoliko minuta sa njima da im razbiju samoću. Kažu ti stari ljudi kako je sve to lepo, ali je jedino veličanstveno u svemu tome kada ih osobe, uglavnom žene, dodirnu. Ispada da je raj na zemlji pod stare dane kada vam neko vašu šaku stavi u svoje dve šake.

E sad, svaki Star Trekkie koji drži do sebe ne može da se ne seti epizode gde Data, android, negde u Borg okruženju dobija deo prave kože koja sad, nakačena na njegov pozitronski AI mozak čini svu razliku ovog sveta.

To je to, AI pada na kolena pred parčetom kože.

To više manje kaže i Antonio, samo ne Banderas nego Damasio, jedan od danas najpoznatijih neuroscientists - Dekart je bio mlad i žutokljun onomad i ne postojimo mi zato što mislimo nego zato što osećamo, pa onda celim telom.

Kakve to veze ima sa slikom koje je precenjena možda samo zato što možemo da je dodirnemo ja ne mogu baš da dokučim, ali mi pada na pamet da neka naša glavna tabla sa osiguračima ima i jedan osigurač koji vodi samo ka dodirljivom.

"Touch has a memory." - ima, dabome, al ima i virtueno, samo virtuelnih vetrova ima više, više duvaju, teren je smešniji i tek tamo sve teče.

I to bi bilo to, opet neki moj strah pred naučno-tehnološkom bujicom koja će možda svašta lepog da odnese za samo nekoliko decenija, da virtuelizuje dodir.

Koliko se samo nas, koliko puta, sa ponosom setilo Heraklitovog "Panta rei", kao da smo mi to rekli, i videli u tome nešto jako uzvišeno, i kad bi se svo blogo-društvo samo na trenutak okrenulo ja bih prvi to pripisao nekom dragom Prigrevačkom misliocu, a ono jedna obala te reke mora da je prokleta pomalo.

I neka teče što mora da teče, ja odoh da se ulijem u neko jezero :-)