Balčik

Ponukan izvanrednim tekstom G. Čera, reših da objavim ovaj svoj stari tekst (svojevremeno objavljen na portalu Na dlanu.com).

MEĐUNARODNA LIKOVNA KOLONIJA DVORAC BALČIK / BUGARSKA

Kao i uvek  kada pišem, pišem onako kako sam ja to doživeo, dakle subjektivno. Oduvek sam prezirao ili bolje rečeno nikad nisam imao poverenja u tz objektivne stavove, poglede, mišljenja...Lažnjak je to. Ono što ja doživljavam ili u čemu učestvujem, primam svim čulima, svešću i podsvešću, fizički i fiziološki i onda kako da to ne bude subjektivno kada ga prosejano kroz prethodno pomenuta sita, izbacim u javnost?! Ja ne tvrdim da je to jedina ali je moja ISTINA.

Imao sam privilegiju da od 1. do 10. oktobra 2007 godine budem učesnik Međunarodne likovne Kolonije Plener Dvoreca Balčik na poziv Hudožestvene Nacionalne Galerije iz Sofije i mog dobrog prijatelja i priznatog bugarskog slikara Atanasa Andasarova.

Dvorac Balčik je ustvari letnja rezidencija nekadašnje Rumunske kraljice Marije na Crnom moru u blizini priobalnog gradića Balčik. Kraljica Marija, lepa, otmena i obrazovana žena je došavši  u Balčik našla svoj mir i spokoj a darovala mu je sopstveni i samosvojni pečat. Letnjikovac je okružen cvećem, biljem i drvećem iz svih krajeva sveta: Mongolije, Japana, Kine, Kavkaza, Sibira, Indije, Afrike, Amerike, Evrope. Ceo kompleks je danas očigledno nastavno sredstvo Botaničkog fakulteta univerziteta u Sofiji. Održavan je besprekorno! Posećuju ga grupe turista iz Francuske, Nemačke, Engleske, Rusije pa sve do organizovanih ekskurzija iz Bugarske, za koje on predstavlja naprosto fetiš! Kada sam bugarskom cariniku na povratku u Beograd rekao gde sam bio, nisam mogao a da ne primetim ponos na njegovom licu. Iako je imao preko pedeset godina, samo je jednom bio u kompleksu Dvorca Balčik. Prisećao se i pitao me da li još postoji ovo ili ono i kao to sada izgleda.

Svako drvo, svaka biljka, svaki cvet, obeležen je tablicom koja na latinskom i bugarskom  objašnjava poreklo i navodi ime i klasifikaciju. Centralnim delom teče rečica koja je tu i tamo premošćena drvenim ili zidanim mostićima. Na nepunih sto metara od mora rečica pada niz slap visok petnaestak metara. Obedovali smo u restoranu koji se zove Vodenica i nalazi se tik uz slap jer je nekada zaista bio vodenica. Mi smo doručkovali, ručali i večerali na drugoj strani restorana na terasi pod lozom, udaljenoj tridesetak metara od mora.

Sve zgrade osim kraljičinog letnjikovca i vile princa Nikolaja koja nosi naziv pečurka jer je građena tako da je donji deo uži od gornjeg, su prizemne, kamene i pokrivene crvenom ćeramidom tipičnom za Jadransko i Sredozemno primorje.

Sva čula su mi bila angažovana, uživanje je bilo kompletno i istovremeno podeljeno na pojedinačne segmente od kojih je svaki imao sopstvenu snagu i privlačnost: Šum ogromnih talasa koji su hrlili sa nepregledne pučine Crnog mora, delikatan šum stropoštavanja rečice niz slap, čudnovato i raznoliko rastinje čak i za mene slikara, neverovatnih boja i oblika, kamene vijugave stepenice kojima smo silazili do restorana ili keja koji tik uz more vodi do gradića Balčik ili se njima verali do ateljea u kojem smo zajedno slikali, bolje reći izvodili svoje radove, krhki drveni ili čvrsti kameni mostići, glave izmišljenih i poznatih  paganskih i antičkih božanstava iz čijih usta je u tanjem ili debljem mlazu isticala voda...Nazivi, imena: Vrt ruža, Getsimanski vrt, vilinski izvor... samo su dopunjavali magiju tog čarobnog mesta.

Elem, u tom nestvarnom ambijentu radili su, stvarali, umetnice i umetnici iz Francuske, Nemačke, Turske, Rumunije, Poljske, Srbije i Bugarske. Nas zajednički atelje se nalazio pod kolonadom kamenih stubova zgrade u kojoj smo stanovali. Osnova zgrade je u obliku ćirilićnog slova P., u sredini, u dvorištu se nalazi bazen i majušni parkić gusto zasađen raznobojnim cvećem.

Dvorište je okrenuto prema Jugu i preko celog dana je, na moju veliku radost, bilo osunčano. Iako smo savesno i odgovorno pristupali poslu, to nas nije sprečavalo da komuniciramo, da se šalimo i zadirkujemo ali i pomažemo jedni drugima. Govorilo se, razgovaralo ili šalilo na svim mogućim jezicima, nemačkom, francuskom, engleskom, srpskom, rumunskom, turskom, italijanskom, poljskom i naravno bugarskom. Taj konglomerat jezika Atanas je nazvao Kolonijski esperanto. Odlično smo razumevali jedni druge  jer su svi kolonisti bez izuzetka bili kulturni, prefinjeni, civilizovani i puni pozitivnog naboja.

Predstavnici iz Nemačke su bili dva Kristijana (tako smo ih zvali) iz Potsdama. Obojica su završili Akademiju u Drezdenu. Atanas me obradovao činjenicom da nisam najstariji kolonist, što mi se u poslednje vreme često dešava, već je to Christian Heinze, rođen 1941 godine.

Oba Kristijana su svoja dela ostvarivali na papiru. Mladji Kristijan je na punim formatima (100x70cm) papira velike gramature, akvarelom uz raznorazne itervencije (olovka, tuš, lavirung...) beležio detalje iz okruženja. Bard, Kristijan Heinze je svoje impresije ostvarivao na velikom broju malih pravougaonih papira, formata 20x 15cm. Grafičar po vokaciji, inventivan, od polovine jedne dunje napravio je pecat u obliku amfore, otiskivao ga na papir a zatim tehnikom gvaša oko njega slikao razne prizore u koje se amfora uvek druge boje, odlicno uklapala. Uradio je bezbroj malih minjona.  

Iz Francuske su u koloniju došle dve Dame: Annick Silvestre, stidljiva kada je bio u pitanju njen rad, slikala je, akvarelisala u svojoj sobi, suptilna i delikatna umetnica što sam video iz malenog akvarela koji mi je poklonila, i Krisztina Zugor, rođena u Njujorku, Madjarskog porekla a zivi u Francuskoj, sva od nerva, sofisticirana umetnica u neprekidnom traženju i istraživanju.

Iz Turske, Sabire Susuz , umetnica visokog senzibiliteta, samosvojna, više nego spolja, okrenuta unutarnjim promišljanjima i traženjima resenja.

Najmlađa učesnica, Bogdana Contras iz Rumunije, sjajna ekspresivna slikarka, jedna vesela, razdragana i komunikativna osoba, koja bez greške vlada engleskim i francuskim jezikom. Njen iskreni i grleni smeh je često odzvanjao našim ateljeom uprkos prehladi koju je zaradila prvog dana.

Katarzyna Orthwein dosla je iz Poljske, iz Varšave. Dama u zrelim godinama, nekonvencionalna, otkacena na najdivniji mogući nacin, podsetila me na Barbizonce. Odmah posle doručka a ustajala je rano, stvaljala je na glavu slamni šešir i uprtivši na leđa mali štafelaj, boje, četke, nekoliko platana i jos sijaset njoj poznatih i potrebnih stvari, odlazila je da slika u Pleneru! Jednom se vratila sa crtački savršeno postavljenom  ali i odlično slikanom barkom, vajkajući se uprkos našim pohvalama, da je zaboravila belu boju i da to nije ono što je ona htela da uradi. Sutra je ponela belu boju i na uvid nam podnela sliku kojom je bila zadovoljna.

Iz Srbije, u radu Kolonije Balčik ucestvovali smo Dimitar Mitko Ilijev vajar iz Dimitrovgrada i ja, Mikele (Miodrag Misko Petrovic) slikar iz Beograda. Zašto je tebi i meni Atanas dao najveća platna, krišom me pitao Mitko? Valjda zato što od nas najviše očekuje, šalio sam se. Mitko je špahtlom na oba platna čistom crnom bojom, Murovski snažno, napravio dva crteža vajarski i slikarski opravdana. Pozadinu je konsultujuci se sa mnom bez imalo sujete, obojio jednu čistim okerom a drugu okerom ublaženim belom bojom. Bez i trunke sumnje, ostavio je dva dobra i kvalitetna rada. Ja sam koristeci ljubaznost i predusretljivost Katarzyne, njenim valjkom prefarbao jedno platno tamno ljubičastom bojom koju vec dugi niz godina dobijam mesajuci Kraplak sa Prusko plavom a drugo platno Oranž bojom omekšanom Kadmijum žutom. I na jednom i na drugom platnu sam naslikao ženski (gotovo identican) akt, sačinjen od slobodno nanetih fleka nalik na Leopardove šare, postižući efekat volumena dijapazoniranjem boja od najtamnije do najsvetlije idući s leva na desno. Na ljubičastom platnu fleke su bile oranž a na oranž platnu ljubičaste.

Naš domaćin, poznat i značajan bugarski slikar Atanas Andasarov slikao je u svom stilu, širokim potezima, špahtlom, nanoseći debele slojeve i delikatno intervenišući u i po njima, bojom, grebući ih, modelirajući ali dozvoljavajući da na platnu ostanu i flah slikana polja.

Izložba radova ostvarenih u Likovnoj koloniji Dvorca Balčik, biće održana u eminentnoj Hudožestvenoj Galeriji u Sofiji kada slike / radovi budu adekvatno opremljeni.

Vreme provedeno u Pleneru Dvorca Balčik, rad, stvaranje a pre svega činjenica da sam upoznao (veĆ komuniciramo E-mail-ovima) divne ljude, vrsne umetnike iz drugih zemalja, iskrene relacije i prijateljske komunikacije među nama, ostaće mi u trajnoj uspomeni kao vrednost koja bi mogla da posluzi kao primer/opomena  razdvajačima i razbijačima veza i kontakata medju ljudima i narodima.