zaboravljena maslinova grančica

pre pola godine na jednom drugom blogu sa koga sam trajno banovana, objavila sam tekst  sa istom tematikom koga ću zbog današnjeg dana državnosti sa nekim izmenanama pokušati da ponovim samo da savčadam kačenje tesktova :)

Grb i zastava Republike Srbije je tema o kojoj se u javnosti malo govorilo i tek se uzgredno mogla čuti neka opaska. Jedini eksplicitni stav o tome je u listu Danas u svojoj kolumni izneo grafički dizajner Radomir Vuković http://www.danas.co.yu/20070428/vikend8.html#0.
Pod naslovom "Stav zastave" Vuković je bez uplitanja u politička i ideološka razmatranja,  sa stanovišta struke grafičkog dizajna, grb sa krunom na zastavi proglasio zakrpom, otvarajući tako diskusiju koja je trebalo da se vodi mnogo pre nego što je ova varijanta grba usvojena.
Grafički dizajn je jedna ravan rasprave, a drugi, za mene mnogo važniji, je istorijko politički pogled na ovaj problem. Pitanje zastave i grba u osnovi je pitanje identiteta ali i simbolička poruka o suštini tog identiteta. Forma je samo prazna ljuštura ako ne odražava sadržaj, ali kad sadržaja nema, ili kad ga je teško definisatii, onda postoji realna mogucnost pogrešnog ili još gore nametnutnog oblikovanja.
Državni simboli se ne prave na pet ili pedeset godina. Poruka koja se tim simbolima odašilje treba da bude univerzalna i lišena dnevnopolitičkih potreba. Srbija nije imala ni sreće ni pameti da sastavi ni pedeset godina kontinuiteta u bilo kom smislu. Kneževina Srbija do 1878. godine imala je status "nadgledane autonomije" ili "nezavisnosti" u okviru Turske carevine, kakav se danas nudi Kosovu. Monarhije za vreme Obrenovića i Karađorđevića pokušavaju da se nazovu dinastijama i ako su postojale tek par desetina godina sa samo jednim naslednikom. Republika je nastala iz komunističke prakse, pa je petokraka "kao zakrpa" izdržala samo koju godinu preko pola veka. U opštoj idejnoj, političkoj i istorijskoj konfuziji u kojoj se srpsko društvo našlo zahvaljujuci katastrofalnoj politici čija vizija nije dopirala dalje od sopstvenog nosa, našli smo se u apsurdnoj situaciji da, između ostalog, kao Republika imamo monarhističko obeležje.

Zbog svega toga želim da vas upoznam sa predlogom grba i zastave Srbije koji je bio sastavni deo Sretenjskog Ustava iz 1835. godine, a koji se još uvek može videti u vitrinama Muzeja II srpskog ustanka u Takovu. Prema ideji Dimitrija Davidovića, autora ovog prvog Srpskog ustava, čiji se dan proglašenja i danas obeležava kao zvaničan državni praznik, na crveno-belo-plavoj trobojnici (po uzoru na Francusku) nalazi se štit sa četiri ocila uokviren dvema grancicama – maslinovom i hrastovom. Nema krune, nema orlova. Zbog svoje naprednosti i francuskog uzora, ovaj Ustav (kao ni grb sa zastavom) nikada nije stupio na snagu zbog protivljenja tadašnjih velikih carskih sila "majčice" Rusije i maćehe Turske. Srbija je još tada izgubila šansu da se opredeli za put francuskog, republikanskog uzora, građanske demokratije i maslinove grančice.

http://www.allstates-flag.com/fotw/flags/cs-sr_pr.html#con

Posle svih istorijskih iskustava izgubljenih i "dobijenih" ratova, milionskih žrtava, teritorije svedene na dan vožnje automobilom, današnje "mudro rukovodstvo" nacije odabralo je strategiju za 21. vek u vidu orla Nemanjića i krune. Orao Nemanjića nedvosmisleno jeste pozivanje na Carstvo Dušanovo, na imperijalnu moć ovog simbola koji pripada samo najmoćnijima – Rimskom carstvu, Ruskom carstvu, Trecem Rajhu ili SAD. Nedvosmislena poruka ovog grba, popularno zvanog i "kokarda", jeste da Srbija ne odustaje od mišljenja o sebi kao carskoj sili koja će uvek podsećati na vladavinu teritorijama od Soluna do linije Karlobag-Virovitica. Zbog toga, po meni, nije slucajno da se grb države Srbije i grb Srpske radikalne stranke suštinski ne razlikuju. Pitanje koje sebi postavljam u tom smislu je, kako će Srbija u budućnosti komunicirati sa državama u regionu čiji su stanovnici pretpeli ratne zločine počinjene upravo pod ovakvim simbolima?

Bez želje da polemišem o zastavi i grbu koji su usvojeni bez ravne rasprave i referendumskog izjašnjavanja građanja, želim na današnji dan da objavim da sam ja "svoje simbole" našla u mirotvoračkoj trobojci i crveno-belo-plave boje Dimitrija Davidovića,  sa grbom koga krasi zaboravljena maslinova grančica.