Trči da bi stajao u mestu

Srbija troši 250 evra po glavi stanovnika na zdravstvo, dok Engleska troši 3500 funti, a Amerika čak 7000 dolara. Kad gledate samo brojke pomislićete da SAD ima najbolji a Srbija najgori sistem zdravstvene zaštite. Pa, nije to baš tako jer nije sve u parama. Holandija troši manje od Nemačke po glavi stanovnika na zdravstvo pa ipak ima bolji sistem zdravstvene zaštite prema istraživanju koje je sprovela institucija Evro-zdravstvo.

No, novac jeste važan i ima ih koji tvrde da je srpski zdravstveni sistem pristojan za zemlju sa takvim društvenim dohotkom ali da nije onako dobar kakav je bio u Jugoslaviji. Međutim, u ovom momentu zemlja teško može povećati iznos koji izdvaja za zdravstvo. Tih 260 evra po glavi stanovnika iznosi čak 11 odsto društvenog dohotka što Srbija jedva da može da izdrži. Dakle, šta se može učiniti da se situacija popravi? Možda je početak odgovora na to pitanje da pogledamo kako se taj novac troši.

Da krenemo od transparentnosti s obzirom da mnogi od vas redovno pokreću pitanje korupcije? Već deset godina Srbija radi na izradi Nacionalnog zdravstvenog računa. Taj posao valja završiti što pre. Zašto? Zato što će nam to jasno pokazati koliko je novca ušlo u sistem, za šta se taj novac koristio i koliko je svaka intervencija koštala. Taj račun ne samo da će svakome dati uvid u te brojeve već će pomoći kreatorima zdravstvene politike da odluče o tome šta u Srbiji ima smisla. I mada je važno zadržati osnovni paket zdravstvenih usluga za stanovništvo, shvatanje da svako treba da ima pravo na sve, na žalost, nije održivo a sadržaj osnovnog paketa zdravstvene zaštite možda treba pretresti.

Informacione tehnologije sa svoje strane mogu smanjiti mnoge sadašnje troškove. Svetska banka već je pomogla Srbiji da opremi 158 domova zdravlja i četiri specijalizovane ustanove - za studente i stara lica - sa serverima, kompjuterima, štampačima, čitačima bar-kodova i čitačima kartica. Ovakve stvari potrebne su celom sistemu zdravstvene zaštite. Ako medicinski radnici lako mogu da pristupe zdravstvenim kartonima pacijenata to snižava troškove zakazivanja pregleda, izdavanja recepata, smanjuje ili ukida ponavljanje istih analiza, itd...

Stručnjaci tvrde da Srbija svoja ograničena sredstva ne koristi na najefikasniji i najkorisniji način kad su u pitanju domovi zdravlja, bolnice i klinički centri. Ne samo da kažu da zemlja jako malo troši na preventivnu medicinu - za razliku od onoga što troši na lečenje -  već dodaju da se 80 odsto svih intervencija može obaviti u domu zdravlja: od dijagnoze bolesti, preko manjih hirurških intervencija i boravka u dnevnim bolnicama (na primer, u njima se može obaviti dijaliza). Ima puno primera iz mnogo zemalja koji pokazuju da domovi zdravlja (primarni centri zdravstvene zaštite) pružaju isti kvalitet usluga za mnogo manje para kad su u pitanju ovakve intervencije.

Saradnja sa privatnim sektorom takođe može pomoći. Da vam dam primer: u državnim bolnicama ima 17 skenera i kažu mi da ljudi čekaju i po 8-9 meseci da dodju na red, a u privatnim ustanovama ima 36 skenera koji nisu stalno u upotrebi. Zar ne mislite da bi imalo smisla da se ljudima pruži prilika da koriste ovakvu priliku time što bi Fond zdravstva ugovorio plaćanje usluga privatnih ustanova i što bi razvio neki oblik saradnje privatnog i državnog sektora?     

Ako Srbija želi da zadrži dobar sistem državne zdravstvene zaštite obezbeđujući razuman nivo brige za sve, način finansiranja mora da se unapredi. Zar vas to ne podseća na čuvenu izreku Berta Lankestera, u ulozi Princa Saline, u filmu „Leopard", nastalom po knjizi Đuzepea Tomasa di Lampeduze: „Ako želimo da stvari ostanu onakve kakve su, one moraju da se promene"?