Чарлс Крофорд, ексамбасадор Велике Британије у Београду, написао је на свом блогу текст у коме даје виђење тренутног стања у светлу споразума Београда и Приштине, уз неколико натукница о томе како ће се ствари, по његовом мишљењу, даље одвијати.
Текст је поучан. Не зато што је аутор стручњак за регионална питања, ни зато што је написао нешто што овде није познато, већ зато што се његове опаске могу искористити као нека врста путоказа за будуће перипетије решавања косовског проблема.
Оне се могу искористити али само у једном случају.
Пре него што кажем у ком, подсетићу само да постоји једно уврежено мишљење да смо у одбрани Косова покушали све.
Мислим да то није тачно.
Покушали смо ратну опцију, није ишло. Покушали смо правну – ћорсокак. Покушали смо дипломатску, она нас је довела до споразума Дачић –Тачи вија Ештон.
Постоји један заједнички садржалац свих наших активности којима смо бранили оно што сматрамо својим, и кад је у питању био рат, и правна средства, и дипломатија – а то је конфронтација.
У сва три случаја ми смо се конфронтирали с Албанцима, чак и када смо своје интересе бранили мирним путем, када смо користили дипломатска средства, када смо водили дијалог – основна идеја којом смо се руководили била је конфронтација.
Ово, наравно, не важи само за нашу страну, и Приштина је исто наступала, а јасно је и да у том „мирном сукобу” нисмо били равноправни јер је друга страна имала озбиљнију и активнију подршку релевантних светских сила. Међутим, моја поента је, да смо покушали заиста све, али само у равни конфронтације у односу на косовску страну.
Враћам се на Крофордов текст. Он је писан и предвиђања су дата у светлу досадашње, конфронтацијске, праксе.
А ту праксу, мој је предлог, треба да суштински променимо.
Јер уколико се она не промени обистиниће се оно што господин Крофорд предвиђа: Косово ће и даље живети у „својеврсном статусу зоне сумрака” и „читава идеја придруживања Србије Европској унији завршиће се у потпуној пат-позицији”.
А да би се ствари суштински промениле, да би се лош сценарио избегао, да би се ово животарење заменило нормалним животом и извесном будућношћу, да би се избегли с Косова вратили својим кућама, ми бисмо морали да пробамо да Косово бранимо на потпуно нов начин, како то нисмо чинили никада досад, без конфронтације, без агресије, без мржње, без ксенофобије и без митоманије (од које смо се, истини за вољу, отресли у многоме, у тренутку када је Дачић ударио свој параф на Бриселски споразум).
Ми би требало, мој је предлог, да покушамо да урадимо све обрнуто од оног што његова екселенција господин Крофорд апострофира у свом блогу.
Каква је наша корист од тога да Косово буде, како каже амбасадор, у положају Палестине? Каква је, реално, наша вајда од блокирања Косова у светским организацијама и институцијама? Каква је наша корист од тога да спортисти с Косова не могу да играју фудбал и рукомет на међународној сцени?
Какво ми имамо задовољење због чињенице да Косово тавори у „зони сумрака”, ако узмемо у обзир да и наши сународници с Косова такође трпе све последице таквог живота? Да ли ће нама, овде, бити боље, ако је Албанцима на Косову горе?
Свака помисао о нормализацији односа између два, до јуче, завађена народа, Срба и Албанаца, оптерећена је чињеницом да је њихов садашњи премијер осумњичен за ратне злочине. И то јесте озбиљан проблем.
Но, и то ће се променити. Доћи ће други, трећи. Једном ће се на том месту појавити особа без ратне прошлости, неко са ким ће свако и свуда моћи да се сретне, рукује и да разговара, без икаквих моралних дилема.
Међутим, и док се то не деси, легитимни представници Србије не рукују се са Тачијем – особом спорне биографије, већ с легитимним представником албанског народа са Косова, ко год он био, а са њима, и са њим, мора се разговарати.
Али не као до сада.
Потребно је да Србија више не наступа као неко ко се бави територијама, разграничењем, и подизањем зидова међу комшијама, већ као неко ко жели помирење и успостављање новог поверења, једном речју, Србија би према Косову требало да се понаша као према млађем брату.
Требало би да им помажемо, требало би да уклањамо све зидове који нас деле, требало би да сарађујемо, да тргујемо, да инвестирамо на Косову и да, зашто да не – играмо фудбал једни против других.
Ако неко пита зашто би све то требало да радимо, одговор је јасан – зато што је то корисно за нас, то је корисно за Србе на Косову и Србе где год да су, то је корисно за читав регион.
У таквом понашању имаћемо подршку свих светских сила, и на том послу, они ће нам бити, уместо противници – савезници.
То је једини прави пут који ће нас, уместо у зону сумрака и у пат позицију, одвести ка оном што заслужују и Срби, и Албанци, и сви други народи региона, ка сигурности, перспективи и дуготрајном миру на Балкану.
Објављено у Политици 24.4.2013.