Mlekadžija

Iako sam odrastao u tz dobrostojećoj porodici, naravno, bilo je boljih i lošijih godina, i  mogao sam biti skoro ceo život izdržavana osoba, ja sam od rane mladosti želeo i hteo da imam svoju kintu. Ovog puta ću izostaviti hazardne igre iako sam neko vreme mogao sasvim pristojno da živim od njih i baviću se onim što se uobičajeno naziva, poštenim  poslovima.

Prvi od takvih poslova bilo je tromesečno, za vreme školskog raspusta, branje voća na plantažama 13. Jula. Moja dva najbolja druga Garo, Puco i ja smo u cik zore počinjali sa branjem bresaka i pažljivim slaganjem u za to određene kašete. Na naše ogromno zadovoljstvo, društvo su nam pravile devojke iz Dalmacije, tz sezonke. Slike koje ne zaboravljam uglavnom su vezane za pridržavanje merdevina ali bogami i jedrih preplanulih butina, kukova i guza lepih ćeri Jadrana. Zbog njih nam i nimalo lak posao nije teško padao. Stani, čekaj bre...ko o čemu ja o... k'o ona baba o šufnudlama...ili beše o uštipcima? Dalje idemo seriozno! Od prve plate sam u robnoj kući zvanoj NA MA, kupio ručni sat marke Kirovski! Garo je kupio Pobedu a Puco je štedeo za bicikl. Garo i ja smo se danima raspravljali čiji je sat bolji, na kraju smo otišli kod mog komšije Baja sajdžije i pitali ga za stručno mišljenje. Bajo nas je popišao rečima: I jedan i drugi su govno od govna! Bejasmo povređeni, omrznu nam Bajo naše čuke ali za nevjerovati je koliko su bili tačni i precizni! Nit' si žurili nit su kasnili, tačni u sekundu! Uz redovno navijanje, podrazumeva se.

Sledeći raspust smo Garo i ja, Puco je morao da pomaže ocu i stricu...oko čega, ne sećam se više, proveli s geometrima. Odmah da kažem, dobre smo pare zaradili a posao i nije bio naročito težak ako izuzmemo svakodnevno klipsanje gore dole po crnogorskom kršu. Nosili smo ili onu crveno belu šipku ili potežu i dugačku letvu sa ucrtanim merama kao na lenjiru i postavljali je na mesto koje bi nam neko od geometara odredio gledajući kroz teodolit i komandujući glasom i rukom: Još malo lijevo, još...dobro, stani tu i ne diši. E da, nosili smo i po kosijer, jer su se određene tačke često nalazile usred vrzina i drača što kupinovih, što šipkovih i glogovih. Iako smo na sebi imali majce i šorceve tz kratke gaće, na nogama smo nosili zimske bakandže a sve zarad predupređenja, daleko bilo, iznenadnog susreta s poskocima i njihovog iznenađenog odbrambenog ugriza. Za tri meseca premjerismo dobar dio malene Crne Gore. Ne mogu i neću zaboraviti divne susrete sa seljacima ako bismo se zadesili u blizini njihovih imanja i kuća. Pozivali su nas u dvorišta, posedali za stolove smeštene ispod velikih oraha, smokava ili Rozaklije (posebna sorta krupnog duguljastog ljubičastog grožđa), iznosili domaću Lozu, pršutu, frumetinov (kukuruzni, modifikovano od latinskog frumentum: žito) hljeb, sir, skorup, krastavce i male kvrgave pomidore neopisivog ukusa. Zarađene novce smo trošili čineći razne ugođaje tadašnjim nam devojkama a i otišli smo brodom iz Bara u Dubrovnik i uživali u njemu jedno petnaestak dana.

1965 godine doselili smo se u Beograd. Vrlo brzo sam otišao na Beogradski sajam i tražio posao idući od štanda do štanda. Prvi posao sam dobio od Slovenijales-a. Zatajili sajamski firmopisci ili je u pitanju bilo nešto treće, tek pitali me ljudi da li mogu da im na panou iznad štanda ispišem logotip. Mi o tome danas a sutra se Sajam nameštaja otvara u deset pre podne. Kažem: Natürlich! Daju mi memorandum s logotipom, kupim tri tabaka plavog pakpapira, spojim ih selotejpom, položim na pod, brat bratu, tri metra. Iscrtam slova i izrežem skalpelom ostavljajući male tračice da pridržavaju recimo sredinu slova O. U Boji u Vasinoj kupim odgovarajuću farbu i oko pet po podne se pojavim na štandu. Poneo sam sunđer i plastični tanjir. Spuste mi podlogu za logotip i ja za oko sat vremenasunđerom istufam slova. Okače firmu Slovenci, zadovoljni, prezadovoljni! Daju mi lovu u ekvivalentu trećine ćaletove plate! Na ruke, žiro i razni drugi tekući računi još bili u snovima. U toku održavanja sajma, drugi ili treći dan, dobijem posao od Marles iz Maribora. Ispišem im na velikom panou prodajni program. Opet dobra lovica. Mnogo love sam se natukao od Slovenaca, bili kavaljeri a što da budem skroman, ja sam posao obavljao, ‘ajd za ono vreme, savršeno. Dugo sam se bavio po sajmu, poslednji posao a već sam bio završio Akademiju, oženio se i dobio sina, bio je da na velikim 4 x 3m panoima ispred sajma, oko četrnaest komata, iscrtam/ispišem/izreklamiram velike firme. TAM je recimo imao dva panoa, ona tri kruga sa slovima unutra, u dve varijante. Beo znak na plavoj podlozi i plav znak na beloj podlozi. Sve sam radio, kako se ono kaže, slobodnom rukom. Morao sam da koristim pokretnu skelu, svako jutro je gurao pola kilometra do panoa i svako veče je vraćao a mesec novembar, hladno, sneg veje li veje. Vratim se crknut k'o pas, istuširam i legnem a moj prvenac, ispostavilo se kasnije i jedinac, nada dreku od koje bi i Jerihonski zidovi bez anđeoske trube, popadali u prah i pepeo. E tad sam već morao da imam žiro račun, otvorio sam ga, dobro se sećam, u Kreditnoj banci Zagreb, danas je tu Vojvođanska banka.

Ipak, sa nekakvom veselom setom se najradije sećam raznošenja mleka. Da, nosio sam mleko po kućama. Bejahu to 1967 i 1968 godina. Moj reon je obuhvatao Hilandarsku ulicu, ulicu Jelene Ćetković, Kopitarevu gradinu, Šafarikovu i Vlajkovićevu ulicu. Oko tri sata ujutro, mleko, ono u staklenim flašama/bocama, je već bilo istovareno na uglu/ćošku Hilandarske i Jelene Ćetković, koliko se sećam oko dvesta, dvesta i dvadeset flaša/boca. Imao sam i nekakva kolica i žičanu korpu u koju je stajalo šest flaša. Potrpam mleko koliko stane u kolica i krenem od preko puta Radio Beograda pa zgrada levo, zgrada desno. Retke su imale liftove, uglavnom sam šipčio do vrha i kretao naniže. I to bogami više puta jer je šest flaša bilo dovoljno za sprat, dva, retko tri. Ispred stanova su me čekale prazne oprane flaše. Pretplatnike sam viđao jednom mesečno kad sam skupljao lovu. S mnogima sam se zbližio i razvio prijateljski odnos. Sećam se jedne bake iz Hilandarske koja mi je dala ključ od stana i molila me da mleko stavim u frižider. Nađi ti sad to poverenje! Na kuhinjskom stolu me uvek, baš uvek, čekala neka kinta kao džeparac. Ili. U jednom dvorištu u sklepanoj baraci, živeo je mlad milicioner sa ženicom i tek rođenom bebom. Njima sam redovno ostavljao dva litra mleka. Svaki od nas mlekadžija imao je pravo na 5% rastura ili loma flaša. I ja bih često, uz vruć hleb kupljen u pekari ispod Brankovog mosta, popio litrenjak hladnog svežeg mleka božanstvenog ukusa! Prvo bih prstom s vrha pokupio skoro tri centimetra gustine, milerama, tako sam ga zvao. Imao sam još jednu baku, imala je prizemnu kuću na uglu Kopitareve gradine i uličice koja se spuštala na Džordža Vašingtona, zaboravio sam joj ime. U prvi mah sam bio iznenađen što uzima šest litara mleka a živi sama ali sam ubrzo video da ima osam maca ljubimica. Do njene kuće sam stizao oko pola pet i uvek me je čekala na prozoru ogrnuta vunenim trouglastim šalom. Nagovarala me da nju ostavim kao poslednju da bi me počastila belom kafom, sendvičem ili kolačima. Nekoliko puta sam to i učinio ali mi se obilo o glavu. Baka je bila sama samcijata na belom svetu, usamljena, osim sa macama, nije imala s kim reč da progovori pa je zato ta tri, četiri puta kad sam pristao na belu kafu, na mene izlila ceo svoj život, sve svoje muke i nevolje mada se ponekad prisećala i srećnih dana mladosti. U ovim godinama imam za nju stopostotno razumevanje ali sa dvadest jednom, dve godine, bivao sam naprosto udavljen gomilom sećanja, dočaranih slika, jadikovki i kukumavčenja! Kako bilo, vrlo rano sam baš na njenom primeru shvatio koliko usamljenost može biti teška i pogubna.

Jednom sam naleteo na Šekija. Da, na Dragoslava Šekularca, legendu našeg i svetskog fudbala. Da li se bio zauvek vratio iz Santa Fe-a ili je bio došao da vidi porodicu, ne sećam se. Prethodne noći sam bio zaginuo s društvom pa sam dobrano okasnio. Pojavio se na vratima, valjda je čuo zveketanje flaša: A ti momak kasniš, a? Ja navikao da viđam njegovu Branku ili taštu, zinuh u njega kao krap! Nasmeja se Šeki: Za kog navijaš? Za Partizan, odgovorim kao iz topa. Mora neko i to, ajde uđi da...jel‘ piješ? Znao sam da Šeki u životu nije uzeo kap alkohola ali sam poslušno ušao za njim. Doneo sam Argentinsku Grappu, kažu, nasmeja se od srca, kaže Miladin da je odlična. Ludi Miladinović iz Partizana i Šeki su bili nerazdvojni i pravi pajtosi iako se Miladin od mladih dana lešio pićem. Sednem za kuhinjski sto i Šeki mi sipa deci Grappe, sebi mleko i kucnu mi čašu: Nazdravlje. Grappa boli glava, desetak godina kasnije, istu mi donosio drugar Peca, po karton, dva. Koliko zarađuješ s tim mlekom? Rekoh mu, čak dodah malo, lažucnuh. Čekaj malo, sipaj još jednu, saću ja i izađe iz kuhinje. Kad se vratio uturi mi u šaku šuške u vrednosti bar tri moje mesečne plate! Evo nek‘ ti se nađe, sitna je to lova momak, to što ti dobijaš. Tašta mu je bila tvrda žena ali mi je zato Branka, verovatno joj je Šeki to rekao, uz mesečnu pretplatu obavezno davala solidan džeparac.

I još samo ovo. Tri flaše mleka sam ostavljao za kuvarice i roštilj majstora u Šumi (kafana Šumatovac). Završim posao oko pola šest, šest i kucnem o staklo. Oni već unutra, pripremaju se za predstojeći dan. Otvore mi, dam im mleko: Ako ne žuriš, upalio sam ćumur...‘oćeš ćulbastiju, još desetak minuta da se napravi žar...ili dimljenu vešalicu...ćevap meso mi je odlično...‘oćeš da ti napravim kajganu sa šunkom, pita kuvarica. A Šuma stara, ugodna, po meri čoveka. Kad se najedem, sednemo svi za sto i pijemo kafu, zafrkavamo se i smejemo. Those were the days!

Udavih vas verovatno ali navrlo sećanje.