Svi bi da nađu taj Beogradski identitet ...

Beogradski otegnut izgovor zvuči nekako razmaženo i umiljato, kadkad cmoljavo, mada ume kad treba da bude i surov, zajedljiv ili već, zavisno od prilike; taj govor je prepoznatljiv pa se Beograđanin lako uoči među drugim sabesednicima i to se može uzeti kao jedna od odrednica gradskog idnetiteta. Ali, to je samo stereotipan i već pomalo izvikan znak kojim bi se obeležila posebnost Beograda, ima ih mnogo drugih, vidljivih na prvi pogled, javno istaknutih i vizuri dostupnih, nevidljivih  i skrivenih od onog prvog pogleda, izmišljenih po potrebi ne bi li se gradu dodao neki novi plus, i naravno, bezbroj znakova koje sobom nose građani, svako na svoj način i sa temom koja ga se dotiče i da ne bude nesporazuma, ti znaci jesu najvažniji. I da se ne zaboravi, Vrabac je u toj priči nezaobilazan, pozicioniran na visokom mestu hijerarhije indentifikacionih znakova jer je neodoljivo privlačno misliti da ta mala ptičica prezentuje metropolu. Jedinstvo suprotnosti kako reče neki od filozofa, nije mislio svakako na ovaj Beogradski slučaj i vrapca, ali nije nemoguće u slučaju nedovoljnog dokaznog materijala samovoljno i po želji koristiti filozofsku misao i podržati Vrapca. 

Dakle, Vrapci, Kafane, Pobednik i Kalemegdan, Ušće Save u Dunav, Građani raznih provinijencija i ponašanja, Beogradski greben, Ada Ciganlija sa novim mostom, već spomenuti izgovor i govor, delo beogradskih umetnika, splavovi duž obale Save, Ratno ostrvo nikad dovoljno negovano, mnogo je znakova koji bi mogli da obeleže gradski identitet i koji su stalno prisutni, trajni i istorijom utkani u biće grada. Ali ne mogu se zaobići u nabrajanju i oni koji se javljaju samo ponekad, provocirani povremenim događajem pa se neko vreme pamte i njima se građani diče ali ponekad neke namerno ne pamte da se ne bi stideli.    

I onda se postavlja pitanje: šta je to identitet Beograda? Dosada se nije čuo dobar odgovor, osim mnogih i bezbrojnih tumačenja, tvrdnji i zaključaka, ipak nijedan od tih iskaza nije opstao na duže staze i ušao makar u neformalni gradski protokol. Postoji neprekidna beskrajna priča, a  vreme početka priče nije poznato, o tome da je neophodno stvoriti identitet Beograda, da ga treba projektovati, dizajnirati, potom prezentirati i da je to važno zbog prepoznatljivosti grada u svetskoj matrici gradova. Da grad bude uočen, pamtljiv i privlačan, da se zna šta se od njega očekuje i da identitet pa onda i prepoznatljivost bude mamac za dolazak u grad onih sa strane. O Beograđanima se manje misli tom prilikom; oni su već tu pa će se nekako snaći. I to je stvarno nemoguća misija, to projektovanje i pravljenje identiteta kao na nakovnju, bilo vizuelnog bilo onog  nevidljivog kao, recimo, „duh“ Beograda. 

I kao što je već rečeno Beograd ima tih nabrojanih nekoliko već stereotipnih mesta kojima se mogu dodati viđena i ugledna divlja naselja, neke od zgrada ili grupa zgrada iz raznih epoha kojekuda po gradu, arhitektonskih stilova i kultura, od turske kasabe do one najmodernije, evropske. I to su mesta koja se uobičajeno fotografišu i pokazuju naokolo ili se čuvaju kao neka uspomena,  ali mogu ih videti i budući putnici-namernici ako fotografije budu na odgovarajući način pokazane. Ono što se ne vidi može se samo pričom pokazati, ništa bolje do sada ovi što se bave promocijom Beograda nisu smislili do „grada zabave“ pa se zna da u Beogradu može jeftino da se pije pivo bez posledica i pomoći policije a ima i neka muzika. O dobroj komunikaciji sa ljudima, otvorenosti za druge i multikulturalnosti, dogovoru, istoriji, tradiciji, dostupnosti svemu, načinu života, multiverskim i drugim obredima se ne govori. To je teško prikazati a i nije moguće razumeti ako se ovde ne boravi, i možda i ponešto doživi. Beograđani već imaju svoje poimanje tih stvari i njima nije svrsishodno o tome pričati i nametati im rešenje, a i zašto kad su dovoljno odrasli i imaju pravo da identitet grada u kojem žive grade za sebe, kao svoju sopstvenu sliku.     

Grad se gradi dugo u vremenu, slojevita je to rabota i sastavljena od mnogih delova, vidljivih i nevidljivih, ne samo duhovnih već i sasvim svetovnih, kao podzemlje Beograda, na primer, i nije moguće za kraći vremenski period odrediti, projektovati ili čak zamisliti identitet, jer su misao o gradu i uslovi u kojoj ona nastaje po sebi promenljivi. U raznim vremenima izgrađeni su pojedini delovi grada, i taj skup delova iz raznih perioda je posedovao svoj identitet; onda su se nekada izgrađeni delovi grada menjali, pa se i identitet postajao drugačiji i usaglašavao se sa novim porukama i vrednostima. Onaj od pre, ma kako markantan se zaboravi i utopi u neku od nadošlih maglina.

O viđenju pojedinih socijalnih, kulturnih i drugih grupa može se posebno govoriti jer svaka ima svoje vrednosti, kriterijume, viđenje i doživljaj grada, pa ispada da ako neko dekretom  odredi za ceo grad šta je to što ga čini prepoznatljivim, onda je to nametnuto i ne može biti prihvaćeno od svih. Tada je to napravljeno, znači, samo za spoljnu prezentaciju, za turiste i za beli svet, a domaći će i dalje biti zadovoljni svojim odbirom i ličnom kreacijom. Možda tako treba i da bude. Ipak najmanji zajednički sadržatelj je ono sa početka o Kalemegdanu i Adi Ciganliji, i nema toga ko bi to osporio. Ako se sada planira i projektuje identitet, sledeća generacija će posle praviti svoj i onda onaj od ranije postaje samo istorija. Svi ti slojevi čine ukupan identitet i to čini bogatstvo grada, jer identitet je obeležije i prepoznatljivost i iskazivanje posebne osobenosti, samo tu nastale lepote.

Identitet grada su i lica i navike ljudi i način života, i čine ga neizostavno, to je najpromenljiviji deo u celoj priči jer se to menja brže nego urbana matrica ili fasada zgrade. Dovoljan je samo neki događaj i to ne u gradu već negde daleko pa da, kao pre neku godinu, u Beograd dođe više stotina hiljada ljudi sa raznih strana i donese sobom svoje navike i način života i svoje standarde, pa da to počne da menja ono zatečeno i da se tako stvara novi identitet i prepoznatljivost ma šta ko o tome mislio. To jeste nova stvarnost, verovatno je tako bilo i kada su pre nekoliko vekova i drugi dolazili i donosili svoju meru u gradski život, menjajući mu zatečeni urbanitet i kulturni milje.

Novi Beograd je građen kao socrealitična osnova koja crpi svoj urbanitet sa jedne strane iz tada u Evropi aktuelne moderne, ali i iz političke i ideološke postavke vlasti da je to grad za radnike i poštenu inteligenciju a ne za tamo neke građane. Tako je stajao decenijama, zvan grad spavaonica, a posle za samo nekoliko godina dolaskom kapitala i liberalizacijom ekonomije, novom izgradnjom unutar davno ustanovljene matrice, postao dinamičan gradski centar, grad za sebe sa sasvim novom prepoznatljivošću i novim gradskim govorom, jezikom sasvim nerazumljivim onim preostalim žiteljima iz prvobitne matrice, ne samo urbane već i socijalne i kulturološke.      

I zato je projektovanje i pokušaj uspostavljanja standarda u identitetu Beograda skoro uzaludan posao, mada urbanisti i drugi poslenici na ovom pitanju ne odustaju baveći se pre svega onim vizuelnim ne uočavajući da je sve promenljivo, ne samo slika koju ljudi gledaju svako svojim očima već i doživljaj te slike u različitim vremenima. Razni uticaji na ovu sferu kroz koju se zadovoljavaju i razni interesi  i zbog  uticaja spolja, onih koje nameće globalizacija nameće kao svoja etablirana pravila i standarde čemu je veoma teško odupreti se. Zato se čini da obeležavanje Beograda ne treba dizati u nebesa i pokušavati da se dosegne pozicija sa koje ga ceo svet prepoznaje.  

I onda, pored geografije, pokušati da se očuva ono što je Beograd stekao nekada u vreme kneževine, kasnije kraljevine ili ono što je stvoreno odmah posle II svetskog rata u žaru obnove i to je već značajna vrednost, ali najvažnije je osokoliti sposobnost građana da svoje viđenje grada i svoje vrednosti uvek ističu kao svoj lični znak, to bi bila i jeste nada da Beograd može ravnopravno da stane uz bok susedima. Samo bez velikih pretenzija, jer tada će razočarenje biti manje.