MART JE KAO I ČOVEK...

Од свих месеци, март у својој ћуди има највише човековог. Ако људе упитате шта мисле о томе, многи ће се сложити, али ће мало ко признати да баш он личи на март. Ако призна, то би значило да је потпуно свестан своје превртљивости.

И март вам, као и неки људи, једно време може бити савезник и то врло веран. Али, ако сте неопрезни, то савезништво се лако претвара у своју супротност. Не процените ли добро шта се крије иза мартовског краткотрајног смешка и његовог топлог, пријатељског додира, може се догодити да се већ следећег тренутка смешак претвори у језиво ледени звиждук, а додир у студен.

Са мартом, као ни са многим људима, просто не знате како бисте. Гардероба коју носите може бити баш по његовом укусу и мери, али вам може и врло конкретно дати до знања да вам је избор потпуни промашај; ваш кишобран му се може допасти, али му није страно ни питање зашто ипак нисте понели сунцобран; ако му се ваш јутарњи осмех учинио сасвим прикладним за тај дан, већ који сат касније може уследити питање чему се смејете, јер је у међувремену одлучио да вам заклони и Сунце и остале знаке раног пролећа; када пред вас проспе све своје сјајне бисере и позове вас да их бирате, немојте му много веровати и радовати се, јер вас убрзо може зауставити ударцем по руци и прекорно упитати куда сте пожурили.

И март, као и многи људи, има бабу – налик оној која и данас загорчава животе Ивици и Марици. Након што увек прерано поверујемо у заводљиву мартовску причу о пристиглом пролећу и његовим шареним поклонима, баба Марта нас, тако омамљене, лако уводи у своју вештичју кухињу, сигурна да јој се срећа осмехнула.

Када нам успе да се некако освестимо и докопамо врата, баба упомоћ увек призове свој најјачи адут. Остаци зиме се у њеној кухињи толико усковитлају, да све што је у њој снажно полети увис и помешано са ледом, снегом и кишом, уз заглушујуће фијуке северца, крене да пада по нашим главама. Штитимо се, како ко може и уме. Неко музиком, неко поезијом, неко нежним погледима, неко сликама, а неко маштањем о лету које само што није... Зна човек од вајкада да су лепота и мудрост оно пред чим све зле бабе (биле у женском или у мушком обличју), па тако и Марта, полажу своје оружје и полако крећу унатрашке. А онда се, тако поражене, саме стропоштају низ стрме, али слабашне степенице које су узалуд градиле до нас. У подножју их сачека све оно што су до малочас сипале по нама, претворено у блато, где остају шћућурене све до неке следеће прилике.

А човек, као и тај март, наставља да тутњи и, опијен надолазећом мирисима и осталим даровима пролећа, брзо заборавља ружно. Хрли у живот, знајући да, како неко рече, једино живот све гледа, памти и сведочи. И да понешто од тога исприча.