нередак је случај да се у малим срединама касно, а често и никад, не сазна о личностима које су потекле из њих, рано се отисле у свет и стекле примерену славу.и димитровград (цариброд ) наравно није имун од тога што указује пример Дудов Златана који се у свету филмске уметности убраја у сто најзначајнијих стваралаца у тој области, док је за свој родни цариброд остао тајна.
осетљив на оку мамљиво непревидех скрајнут рушеван стамбени објекат у делу цариброда званом строшена чешма на којем локалитету су, средином седамдесетих века кљокнутог , откривени трагови живота из времена енеолита , а којим свакодневно пролазим ка радном месту.на знатижељуми оњему добих од упућених одговор да је ту поодавно живела породица . . . .Дудови .
својевремено упознавајући се са филмским делом бертолда брехта евидентирах kuhle wampe (гладни стомаци)из 1932 г. где поред брехта и е. отвалда као сарадника на сценарију запазих и име дудов златана а што ми тада није много казивало.одскора пак докон јер послови на градњи коридора 10 кроз србију на делу ниш-бугарска граница зарад зимског периода су сведени на папирологију и састанчења а побуђен интересовањем за поменути кућу у којој спочетка 20 века живеше дудови , у пријатном ентеријеру локалне библиотеке детко петров листајући документа сазнах да је у њој жена железничара дудов тодора ,алексов миља, 1903 године родила јединца златана чије ће помињање имена педесетак година касније постати доказ опште културе јер за њега ће знати сви студенти филмских академија или школа, историчари филма, филмофили. основну школу и прогимназију завршава у родном месту да би се са породицом зарад очевог премештаја отселио 1917 г.у софију где завршава мушку гимназију као ђак генерације и исте 1922 г.уписује архитектуру у берлину коју убрзо напушта да би се већ идуће године уписао у позоришну школу е. рајхера.ту се сусреће са оклопњачом потемкин и убрзо свој сан о позоришту мења за нови сан о покретним сликама.1925 г је већ помоћник ланг фрицу код снимања филма метрополис. Ланг га несебично подучава у драматургији те указује на снагу и Магију монтаже.дудов успут уписује опет берлински универзитет сада ванредно студира уметност ,смер за позориште и филм,код м. Хермана који му две године касније за дипломски рад предлаже тему о историји руског позоришта зарад чега одлази у москву где се дружи са сергејом третјаковом који га уводи у кругове групе леф где упознаје мајаковског и сергеја ејзенштајна, посећује позориште мајерхолд.мећутим из тог периода публиковано је нешто његових утисака о совјетском савезу у немачкој радничкој штампи али дипломски никада није завршио.по повратку у берлин сталан је посетилац тамошњих позоришта али је повучен у неку своју осаму задојен новом естетиком у прилазу уметности тражећи сродну душу са којом ће радити на другачијим пројектима.случајем постаје асистент режије у брехтовом епском позоришту у шифбауердаму и тада почиње њихов контакт јер су генерацијски блиски,готово идентичних погледа на живот, позориште ,филм , која траје до брехтове смрти 1956 г. Сарадња са брехтом који размрдава посустало малограђанско биће татра који више не нуди илузију него дијалог дудова незаустављиво води ка филму уствари ка реализацији његове идеје о циклусу документараца о берлинским радницима упуштајући се у тежак стваралачки процес изграђивања принципа социјалистичког реализма у немачкој филмској уметности.у томе успева и није ни чудо да се у немачкој сматра оцем немачког филма.у својим филмовима вазда се труди да додирне суштину стварности – сиромашно стање немачког пролетеријата у годинама кризе (куле вампе) означен као најзначајнији филм вајмара у којем су слике радничког живота замениле митске пределе и салонске драме и када је много пре лени рифенштал умео да луцидно постави камеру да би показао суштину покрета,те( мехури од сапунице), моралне проблеме социјалистичке изградње (хлеб наш насушни,породица бентин,судбина жена).круна ауторског напора му је свакако капетан из келна где на читљив начин говори о моралној и идеолошкој декаденцији источне немачке у којој је живео.уствари његов допринос историји немачког филма је нова интерпретација већ знаног где му јунаци живе живот пун људских индивидуалности у којем се лична драма претвара у драму друштва а морално етичка проблематика човека у моралну особеност епохе.говорио је да је филм његово оружје за бољи свет без обзира на класне и друге разлике јер није напор направити филм који ће насмејати гледаоца него да гледаоцу мора да покрене схватање о животу.
златан дудов је свет филма напустио 1963 г на начин како филмаџија само може.погинуо је у саобраћајки за време снимања филма кристина.сахрањен је у берлину.о њему у димитровграду никаквог обележја нема.
Изнад цариброда постоји нешково брдо а на њему споменик звани паметник испод којег леже кости српских и бугарских војника погинулих у суманутом српко-бугарском рату 1885 г.иако се дудов после 1917 г никад није вратио у цариброд а повод настанка паметника пратио га је током целог живота.за њега су сви ратови братоубилачки,сви подједнако непотребни те гротескни. Мрзео је све ратове и стално им се потсмевао јер наук с паметника каже.....сваки је рат недостатак памети а братоубилачки недостатак храбрости.