Nastavak besanih noći

Imam bebicu od osam meseci. Pre nekoliko dana na jednom dečjem rođendanu srećem koleginicu koja ima četvoromesečnu bebu i koja kaže: „Naša beba se budi noću na svakih pola sata, tako je skoro otkako se rodila, ali, to su slatke muke.“ „Slatke muke??“, odgovorim ja, „Kakve crne slatke muke, ako nastavi tim tempom pitaću te za četiri meseca da li će ti muke biti slatke.“ Sigurna sam da će mnoge majke da se slože, iako neće imati hrabrosti da glasno priznaju DA NE POSTOJE SLATKE MUKE. Noćno buđenje je najprostije rečeno naporno, naporno, naporno. I da se razumemo nisam ja neka spavalica, oduvek sam bila ranoranilac koji je savršeno funkcionisao sa 5-6 sati noćnog sna. Nema ničeg slatkog u tome da umesto 5-6 sati mozak dobije jedva dva sata sna. Moja beba nije preterano zahtevna kao beba moje koleginice. Oduvek se budila 2-3 puta da sisa, ali problem je što kad se jednom rasani i lepo nasisa smatra da je vreme za igru. I dok ja poslednjim atomom snage ljuljam i pevam „Tiho noći moje zlato spava“, zlato se kikoće, vuče me za dugmiće pidžame i guguče ili galami. Ponekad imam utisak da me zeza, da mi se ruga i samo što ne kaže „Ljuljaj, ljuljaj, tek ćeš da ljuljaš“, ali za to je kriv mozak sa dva sata sna. A tu je i druga muka, zlato voli da spava sa mamom i tatom u krevetu. Znam, znam sad će babe, komšike i razni eksperti da kažu kako to nisam smela da dozvolim, a ja ću njima reći da onda oni doje dete stojeći, sedeći ili viseći, naročito na početku dok još imaju ranu od epiziotomije. A deca vrlo brzo po rođenju shvate da je lepše pored mame gde miriše mleko nego u „hladnom“ krevecu. I onda i to malo sna provodim u jednom konstantnom položaju, da bi njemu napravila mesto. Normalno je da se budim sa utrnulom rukom ili nogom kojom posle opet moram da ga držim ili ljuljam.
Da rezimiramo, ovo su standardne „slatke muke“, sigurna sam da neke mame prolaze i kroz gore stvari. Posle osam meseci moj mozak vozi na ler. Čeznem za REM fazom, vrlo često se tresem od umora, (naročito u noćima izbijanja zubića), bez razloga planem (najčešće na tatu), a kad beba danju spava prva misao mi je „Šta ću pre, da uključim mašinu za veš, istuširam se, jedem...“ I posle opet svi ti „eksperti“ kažu: „Spavaj kad i beba spava“. Što reče Bora Čorba: „Teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi...“
Ali, kad me neko pita želim li u budućnosti ponovo da prolazim kroz ove muke koje su sve drugo samo ne slatke, moj odgovor bez razmišljanja je „Da, volela bih još bar dva puta.“

Pole

Besane noći su onaj specijalni trenutak kada imate vremena o svemu natanane da razmislite, izvrtite film dana milion puta i smišljate nove načine za rešavanje problema.
Ponoć prolazi, a ona se budi u jedan da sisa, polako me hvata panika. Opet su mi bradavice prokrvarile, kako ću je dojiti? Ni jedna krema ne pomaže. Ustajem da prokuvam veštačke bradavice, i posle nedelju dana ne mogu da se rešim njih. Stojim pored šporeta čekam da voda prokuva, prisećam se časova školice. Nešto je bilo, nešto su one rekle, neki domaći „lek“... šta bi to moglo biti. U mraku pipam i tražim svoj rokovnik, prevrćem stranice. Evo ga... voda prokuvala... stavljam u vodu... prevrćem i odmah vadim da se ne bi još i otopile, a sve razmišljam o onome što piše u rokovniku. Isključujem vodu, gledam na sat, pola jedan. O, opet neću stići da pročitam, odlazim u kupatilo, skidam kupus sa grudi, skidam ostatke kreme sa sebe i trčim u sobu jer joj čujem glasić. Kako li je tačna, ko „švajcarski sat“. Ne plače puno, taman toliko da je čujem da me obavesti da je vreme. Uzimam veštačke, postavljam na mesto i pitam se da odustanem od dojenja. Svaki njen žedni gutljaj je jedna neverovatna bol i u nekom trenutku vidim kako se mleko meša sa krvlju. Nezadovoljna što je odvlačim od hrane pre nego što se najela kreće da plače. Ljuljam je u naručju i tako se vraćam do šporeta, grejem prokuvanu vodu i pravim veštačko mleko. Držim je jednom rukom, cupkam u mestu, drugom rukom i zubima otvaram konzervu sa mlekom u prahu. Pokušavam prstom da izvučem mericu dok se ona vrpolji od gladi. Nekako merim, sipam, stavljam u flašicu koju ne mogu da zatvorim jednom rukom. Ona postaje već nervozna i pušta svoj glas u punim plućima. Izlazi muž iz sobe, onako iz sna i pita me šta radim. Ja mu samo pokažem. Uzima mi dete sa ramena i pita me zar mi ne bi bilo lakše da joj samo dam da sisa. Suze mi kreću iz očiju same i kažem „Ne mogu“, on me pogleda i kaže da su i u školici rekli da moramo na početku biti strpljivi. Ja sam u školicu inače išla tri meseca dva puta nedeljno, a on samo jednom na jedan čas. Uzima mi bočicu iz ruku i daje joj da jede, ona se malo buni, ali gladna je i ubrzo prihvata flašicu. Pita me da li sam je već presvukla, kažem „Nisam“ i onda kaže da će on. Odlazi u sobu sa njom u naručju, dok ja ostajem pored šporeta i bez reči. Sedam na stolicu i uzimam pumpicu, moram da izvučem mleko iz grudi, odzvanja mi u glavi reč „mastitis“. Suze mi opet kreću od bola i opet ponavljam u sebi kako bi možda trebalo da odustanem od pokušaja dojenja, ali kako to da uradim kad je to najbolje i najzdravije. Pada mi pogled na moj rokovnik. Čitam: „Oprati svinjsku mast u sedam voda, dodati izrendanu šargarepu, prokuvati to na šporetu i kad se ohladi sa tim mazati bradavice.“ Ni u jednom trenutku se ne pitam da li je to malo blesavo, nemam više opcija. Imam li šargarepu? Kako da operem mast? Muž mi saopštava da je dete sito i presvučeno. Ljubomorna sam što on uspeva i da uživa u našem detetu, dok pumpica škripi u ritmu koji ja zadajem. Završila sa bolnom torturom, opet obavijam grudi kupusom i gledam u dve rane. Otvaram frižider i sva očarana srećom kad vidim da imam šargarepu, čistim, rendam... E, onda mast (nikad nisam stigla do više od pet voda, a i onda je bila mast sva razvodnjena). Stavljam na šporet i počinjem da kuvam. Koliko, ne znam, radim po osećaju ili po ludosti, sad više nisam sigurna. Gledam na sat, dva sata je. Petnaest minuta dinstam nešto što, niti znam šta je, ni šta će ispasti od svega. U pola tri vadim malo na tanjirić i duvam, hladim da mogu da se namažem, mada bi trebalo da se vadi iz frižidera. Stavljam šerpicu sa ostatkom u frižider. Tri sata, ona se budi u četiri. Ne vredi ni da ležem da spavam, a i onako je flašica prljava, iskuvavam flašicu, perem... Ona se posle budi oko šest, znači ni noćas ništa od spavanja.
Ali, ja sam ovu bitku dobila, mast i šargarepa su ipak bili odlična kombinacija. Nedelju dana mazanja na svaka tri sata, posle toga nedelju dana svaki dan po dva puta, pa nedelju dana na svaka dva dana, pa još tri meseca povremeno sve sa korišćenjem veštačkih bradavica, a posle je išlo lakše. Dojila sam svoju devojčicu punih osam meseci pri kojima nikad nisam spavala celu noć, a bilo je još potpuno, potpuno besanih noći…

Nataša

Za ovu nedelju glasanje je završeno.

Slatke muke – 8 preporuka
Mast i šargarepa – 7 preporuka