Kako sam osvojio Vukovar

Dok sam vozio po Osjeku rodila mi se jedna, u tom trenutku “fenomenalna” ideja. Putokaz je tako sugestivno pokazivao

“VUKOVAR 40 km”.

Za malo manje od 35 minuta mi smo bili na periferiji debelo urušenog grada. Neko od stranaca prokomentarisao da slučajno nismo u Bejrutu. Vozim lagano po gradu i tražim zgodno mesto da se iskrcamo i popijemo taj jebeni espreso na brzinu i da palimo nazad u bezbednost “našeg” Osjeka gde poznajemo toliko divnih ljudi.

Moj matični sport se zove powerlifting i poprilično liči ali se i razlikuje od klasičnog dizanja tegova. Discipline su čučanj, benč i mrtvo dizanje. Nit sam skroman, nit sam neskroman, ali ja sam bio tri puta prvak sveta u mom sportu, koji ne da nije plaćen već sve sami finansiramo.

S druge strane sport world strongest man, od koga sam povukao i današnji nadimak Strongman je atraktivniji za publiku, lepše su destinacije, putuje se češće a ima i para za takmilčare. Uz to TV stanice se prosto otimaju o snimke pa se tu ogrebemo i mi za parče slave.

Kao dobar štreber uredno sam slao mejlove organizatorima strongman takmičenja dok mi se nije posrećilo da me pozovu na neki ivent u Beču. Poziv koji nikako nisam smeo da odbijem se podesio baš na dan kada je bilo zakazano moje i Jovanino venčanje. Ne mogu da kažem da je bilo glatko ali otišao sam na takmičenje a oženio sam se par nedelja kasnije. Lista ljudi koji su se tom prilikom naljutili je bila poprilična, a štetu sam malo amortizovao jer sam osobu sa čela liste vodio na medeni mesec Budimpešta-Beč-Bratislava.

Kao za maler, sledeći poziv se zadesio, ne u pogrešno vreme, nego u pogrešnoj zemlji. U Osjeku u Hrvatskoj. Pričamo o 2003 godini kada samo što su ukinute vize između naše dve zemlje.

Da bih dobio bolju sliku o situaciji a i da bih se eventualno umirio, a modža i odustao od puta, okrenem svog dobrog druga tadašnjeg premijera iz Niš. Tek na peto zvrr javi se, ali ne Zoran već ženski glas:

- Dobar dan, Milan ovde Zoran mi treba... Milan iz Niša.
- Šef je a sastanku. Šta da mu prenesem?

Nisam se dao zbuniti javljanjem ženskog glasa na lični broj mobilnog mog druga.

- Recite mu da ga tražio Milan Životinja, i da mi se javi čim uzmogne... Što pre.
- … molim?
- Čuli ste me odlično i prvi put. Poruka je Milan Životinja traži da se javiš.
- … raz.. razumem.. Preneću.
- Hvala lepo.

Desetak minuta kasnije zvoni mi telefon a na displeju ime i prezime poznato redakciji:

- Životinjo, što mi plašiš osoblje?
- Pa kako da se predstavim? Milan Lepi ili Milan Košarkaš?
- Ne, ne.. Ovo je sasvim okej... Nego u gužvi sam, šta ti treba?
- Ukratko, dobio sam poziv za takmičenje u Osjeku... Poziv koji sam dugo čekao, ali nisam očekivao da takmičenje bude baš u Osjeku...
- Baš juče sam im pričao sa predsednikom.
- Pa zato i zovem. Šta misliš je l je bezbedno da ja kao srpski sportista idem u Hrvatsku?
- Ma šta je to za tebe. Idi.
- Pa šta ti kažeš? Je l je bezbedno?
- Ne brini ništa. Ako se desi neki problem, obećavam da ću da te ubacim u prvu sledeću razmenu zarobljenika.

Baš utešno. No ako Zoki kaže da je “ok” a s obzirom da meni pamet ne smeta, presekoh. Idem za Osjek.

U to vreme sam vozio jedan veeeliki crni džip, sa zatamnjenim staklima, mašinom od 5700 kubika, koja je mogla masivog terenca da pogura i preko 200 na sat. Da auto izgleda “umilnije” tablice su bile NI 20-00. Keve mi nisam glumio nikakvo ludilo tipa gangstersko, nego se desilo da sam naišao povoljno na takav džip koji je neko pre mene tjunovao na mafijaški look.

Srpsku carinu prelazim uz začuđene poglede nadležnih službenika. Na hrvatskoj, još zblanutiji. Jedan čak prozborio:

“Ajde pa da ih sve pobediš.”

Valjda pobrkao strane.

U putu nisam imao nikakve probleme osim par začuđenih pogleda vozača koje sam preticao. U Osjeku nas 12 najjačih evropljana dočekao lokalni organizator, smestio u hotel, odveo na večeru. Tu ja upoznam neke tipove sa kojima uđem u živopisan srdačan razgovor. Malo trening, malo čije su ženske bolje, malo pivo, … Uglavnom baja sa kojim sam se najbolje zajebavao jedan od vodećih ustaša u kraju. Uber ustaša. Međutim rat završen, on opušten, ja opušten, pije se pivo... Interesantno je da on smatra da su Srpkinje najbolje ribe a ja sam nešto vozio priču da su Zagrebčanke vrh.

- A je l bi pristao da odemo tu u jedno mesto, pored Osjeka, ja ti garantujem bezbednost, samo da te vide... Znaš oni su prave ustaše.
- Može, ako je pivo hladno.

Sednemo u njegovog pasata i za desetak minuta smo bili u nekoj kockastoj birtiji na periferiji. Da budem iskren pomislio sam na par mogućih loših scenarija, ali, jebi ga šta je tu je.

Vlasnik kafane prvo nije mogao da poveruje da sam Srbin, pa je posle izneo neko njegovo specijalno belo vino i domaću pršutu. Sve u svemu klasično bratstvo i jedinstvo u pijanom stanju. Noć protekla bez ikakvih, makar majušnih neprijatnosti. Na protiv, dobio sam neku majcu sa šahovnicom i jedno doobro parče pršute za poneti.

Sutradan, mi strongmenovi imali smo prve snimajuće obaveze tek oko ručka, a do tada slobodne aktivnosti. Naš hotel nije baš bio u centru, pa ja ponudim kolegama strongemnovima iz zemalja raznih da odemo negde na kafu. Da se podsetimo. Došao sam na ozbijno strongest man takmičenje i moji drugari sa kojima se takmičim su ljudi koji slove za najjače a samim tim najkrupnije u svojim domovinama.

Dok sam vozio po Osjeku rodila mi se jedna, u tom trenutku “fenomenalna” ideja. Putokaz je tako sugestivno pokazivao

“VUKOVAR 40 km”.

Za malo manje od 35 minuta mi smo bili na periferiji ozbiljno urušenog grada. Neko od stranaca prokomentarisao da slučajno nismo u Bejrutu. Vozim lagano po gradu i tražim zgodno mesto da se iskrcamo i popijemo taj jebeni espreso na brzinu i da palimo nazad u bezbednost “našeg” Osjeka gde poznajemo toliko divnih ljudi. Ako me sećanje ne vara, kafić je bio na početku nekakve pešačke zone, ili neke glavnije ulice. Bašta sa desetak stolova i petnaestak lokalaca koji piju kafu i čitaju novine.

Po tadašnjoj navici džip parkiram “na bezobrazno”, na dva metra od bašte. Jedini sam se popeo na trotoar. Jedan po jedan čitači novina postaju namršteni posmatrači crnog džipa na niškim tablicama. I onaj zadnji, koji je leđima bio okrenut se obrnuo da nas vid. Face su im bile između “ozbiljno začuđen” do “poprilično namršten”. Otvaraju se vrata i iz džipa izlaze: Glen Ros, Irac od 180 kg, čovek koji se profesionalno bavi uterivanjem dugova, Ričard Denis, sa 127 kg omanji čuvar reda u zatvoru povišenog rizika, Gregor Peksa, 155 kg, čovek bez zanimanja sa velikim autoritetom u međukriminalnim odnosima u Poljskoj, nešto kao policajac u jednom paralelnom svetu. Sa nama je bio i Boris Milošević, ludi slovenac, koji je bio sve to isto kao ostali ali u isto vreme. U desetak sekundi je izašlo ljudi u vrednosti od 800 kg. Zblanuti i neprijateljski pogledi su postali samo zblanuti, … A i mnogo im se čitale novine baš tada. Niko više nije buljio u nas.

- Konobar!
- Prosim.
- Kuvate li kafu?
- Kuvamo, kuvamo...
- E pa daj nam 5 kapućina i 5 kokakole... Uzmi i ti šta ćeš da popiješ.

Da ne serem kako sam ja mnogo hrabar... Naterao sam ortake da ubrzano završe piće pa da palimo u naš dragi Osijek.

Eto tako je to bilo kada sam predvodio akciju “zauzimanja” Vukovara.

Odmah da se ogradim od potencijalnih napada raznih nacionalšovinističkih budala, nit sam nešto agresivno srpski natrojen, nit mrzim neku naciju. Nemam nikakav problem sa Hrvatima, Albancima i drugim narodima iz okoline. Opisao sam jednu dogodovštinu iz mladosti. Svaka paralela sa stvarnim zauzimanjem Vukovara je samo stilska figura i šala na račun šoka koji imaju ljudi kad nas vide nas strongmenove onako ogromne i uhranjene.

Sutradan, na dan takmičenja, odigrao sam oprezno iz 2 u 2 i skinuo tablice sa svog auta, jer sam parkirao u nekoj uličici blizu škole u kojoj se dešavalo takmičenje. Šta znam, možda mi neko od ljubaznih domaćina zadrži točkove za uspomenu.