Naše besane noći: Prve priče

Moja Mrva je rođena krajem avgusta. To je bio najlepši dan u mom životu. Mislila sam da je porođaj nešto najteže što ću preživeti sa njom, ali grdno sam se prevarila. Ovo su slatke muke koje ponekad mogu i da iscrpe jer ni mame nisu supermeni. Naime, naš tata radi u smenama i bar tri noći nedeljno Mrva i ja same partijamo. Po dolasku iz porodilišta budila se na dva sata, ali nije sisala nego je pila moje mleko iz flašice. Noć mi se sastojala iz „presvuci, nahrani, stavi da podrigne, uspavaj, izmlazaj se i opet presvuci. Tako u krug. Posle četiri meseca, kad je taman počela da spava više i da pomera obroke, počeo je zubić da izlazi. Niko mi nije verovao da je zub - svi su govorili „Rano je još“. A ja sam se pitala stalno zašto onda moja Mrva do ponoći lepo spava, od ponoci do 4h se budi na sat vremena i non-stop traži da joj je duda u ustima, a od 4h do 6h na svakih 15 minuta. Nije ni gladna ni mokra vidim da joj se spava, al jednostavno neće pa neće. Kad je tata kod kuće naizmenično ustajemo, pa ljuljaj, pa nosi, pa skini, pa obuci. A kad je žensko veče onda mama ni ne stigne da zatvori oči, a Mrva se već meškolji. Jedne takve noći kad više nisam imala snage ni da ustanem ni ruku da podnignem uzela sam Mrvu privila je na grudi i tako smo nas dve dremale. Posle nekog vremena ona je počela da stenje i samo sam toplo nešto na sebi osetila. Mrva je kakila i počelo je da curi iz pelene. Naravno da čim kaki ta se odmah mora presvući jer, ne daj bože, da ostane u ukakanoj peleni duže od pet minuta. Dok sam je skinula i stavila pod slavinu da je okupam, bacim pogled na moju majicu a ona ima veliku fleku neprijatnog mirisa. Novi modni dodatak, izgleda. Spustim svoju bebu na sto za povijanje, naravno da se već razbudila i da su joj oči kao u sove, na brzinu skinem majicu i počnem da brišem guzu svoje devojčice. Taman sklonim peškir kad moja devojčica podigla obe noge u vis i piški, kao šmrkom zaliva moju potkošulju! Ni da sam se prijavila za takmičenje mis mokre majice mislim da se ne bih tako pokvasila. Pogledam nju, a ona od uha do uha kez nabacila i sva ponosna me gleda. Obučem je da se stomačić ne bi prehladio, jer nam na zubobolju još samo grčevi fale, presvučem se i ja i uz „Under the sea“, omiljenu pesmu moje devojčice, počnem zajedno sa njom da plešem po kući. „Kad je bal nek je bal“ i baš me briga za komšije i oni imaju decu i oni znaju šta su male bebe i niko se ne buni što je moja devojčica noću ponekad toliko glasna da svojim „umilim“ glasom para oblake. Naravno, uspemo mi i da zaspimo i odspavamo malo. Ujutru tata dolazi i sve je u najboljem redu. Tata uzima njegovu mezimicu u naručje, ona prvo deset minuta pokušava da mu dudu stavi u usta i kad napokon odustane uzima njegov prst i počinje da trlja njime desni. Iz sobe čujem kako tata viče: „Oštro je. ZUBBBBB !!!!“ Tada shvatam da je Mrva sinoć meni i njoj priredila party kao dobrodošlicu njenom prvom zubu.

Mrvina mama

15.11.2012. pola jedan popodne, e baš tada, posle tri godine čekanja, na svet je stigao naš mali anđeo Viktor, a s njim i neopisiva sreća. Pomislih tad da na svetu ne postoji niko jači i hrabriji od mene. O da, naš prvi susret vredeo je milione, prvi pogled i dodir podsetili su me da od sada ima neko za koga moram da se borim i kome moram da pružim srećno detinjstvo.
I eto ga, dva dana posle carskog reza moj sin konačno sa mnom u sobi. Mislim u tom momentu: „Pa, da l' ima iko srećniji od mene, pa ja sam mama!“ Bila je to naša prva zajednička noć i prva od naredne 43 neprospavane. No, dobro, sve su to slatke muke.
Dakle da počnem, a počeću sa jednim savetom svim ženama koje prvi put postaju mame. Drage moje, potrudite se da pre nego što odete u porodilište zamolite nekoga ko već ima decu da vam pokaže kako se prepovija novorođenče jer vam to naravno niko neće pokazati u bolnici. E, tako je bilo i sa mnom. Prvi put treba da ga presvučem, a iskreno nisam baš upućena kako bi to trebalo da izgleda, no sama sebi dajem vetar u leđa: „Mogu ja to.“ Presvučen, ali mukica i dalje plače... „Da ga nisam slučajno previše stegla?“ Ne, nisam sve sam uradila kako treba, a onda skontam moj maleni je gladan. Kako imam velike grudi sestre mislile da imam i mleka, pa nisu htele da ga dohranjuju, a ja ni kap. Dva noću, Viktor u mom naručju, i tako uzduž i popreko prelazimo sobu i verujte zajedno plačemo. Tad skontam, uopšte ja nisam jaka kao što sam mislila, čak šta više nikad slabija u životu nisam bila. Proći će i ta noć, a onda ćemo ujutru nas dvoje kući, biće on meni stalno sit. I sutradan, konačno kod kuće, moj suprug, Viktor i ja konačno na okupu. Prava srećna porodica! Sit, čist i suv, ali moj dečak i dalje strašno plače i taman kad ga umirimo on opet hvata zalet. U čemu je problem? Verujte tih dana „Halo Beba“ bila je moj najbolji prijatelj pokušavajući da me svojim savetima umiri i objasni zasto bebac plače. „Majka on je dobro, samo ima mnogo jake grčeve.“ Poslušah sestru sa druge strane linije i dadoh mu kapi, stavih toplu pelenu i privih ga uz moje telo. Malo miran, a onda opet iz početka. Pitala sam se million puta ima li kraja tim glupavim grčevima. Šetamo kroz sobu moj suprug i ja na smenu celu noć i glumimo džuboks ne bismo li ga umirili, ali ništa. A onda je počelo... Sjatili se dušebrižnici da mi objasne šta sve treba da radim, koje sve domaće mudrosti treba da upotrebim, da probam da promenim dohranu... I krenuh ja tako redom da ih slušam, ne zna se ko je od koga pametniji. Sve domaće isprobasmo i četiri hrane promenismo, ali ništa - grčevi su u ovoj našoj borbi i dalje bili pobednici. I tako nizale su se noći jedna za drugom, a ja sam zbog ovih „dušebrižnika“ postajala sve osetljivija i osetljivija, pitajući se da li sam ja uopšte dobra majka. Kada nakon par dana više nisam znala šta ću, odlučim da mu više ništa protiv grčeva neću dati. I tako je i prošlo, mora ono samo od sebe da nestane. Taman kad sam pomislila da nema više grčeva i da ćemo se naspavati, novo iznenađenje. Viktor ima upalu uha. Mučenje sa jelom umelo je da traje satima, ali mi smo veliki borci.
I evo ga sad dva i po meseca kasnije, moj Viktor je jedna krupna i vesela beba koja verovali ili ne spava celu noć. A dušebrižnicima hvala - njihovi saveti nam više neće trebati, možemo mi i sami. I da ne bude sumnje - mom dečaku sam najbolja mama na svetu, a moj suprug i ja smo sjajni roditelji. U suštini mi smo jedna srećna i vesela porodica...

Aleksandra Zarić

Hvala na učešću. :)

Slatke muke – 25 preporuka
Četrdeset tri neprespavane noći – 3 preporuke