Nostalgija| Život

свашта ништа . . о нечем

Черевићан RSS / 31.01.2013. u 15:51

Мис’им, одувек сам био поклоник несвесног, ваљда зато што отој тајновитости и недореку информација нисам имао.Наачи, зов (не)знања ме лагацко усмеравао ка полузнању, па шта ћеш горе отога, јаадо небијо.Синхроницитет о којем ми натукнуо Ујoмој слудијо ме начисто, а у наднаравно искрено почех несумљати ондак када ми је Верица, заћошком становала, а на коју сам, напредан пубертетлија дрко чим би јој назро преко наше башче светло усоби, на рођендану моје Секе, дала да јој уздркталом шаком, играјући се фооте, помазим коврџе на венерином брежиљку, штиркајући притом гаће своје, спермом наливен доушију,.Дотад ,није ме ни гледала бубуљичавог цвикераша

Елем,како старим све се чешће питам, колико вреди сећање.Вреди много јер без њега скоро небисмо знали да постојимо.У оно што верујеш то и постоји сви смо ми семе и потомство вечности јер у проблесцима меморије појављују се догађаји који су се већ збили са таквом оштрином ,огољени и јасни, какви никада у реалности не беху. Сећање им даје геометрију кристала, сложеност фуге.Оно је царство у које можемо да се вратимо, ми старији,посебно, па макар и у непримеренонам,пубертетско.Јер зло је заборавити одједном, боље је заборављати полако, човек се најстрашније руши када се изнутра руши.Но инас има разних.Једни живот проживе у сећању, док другима је стварност примарниа. Јебо шта је било , ионако се неможе повратити ништа, па што се онда замајавати небитностима.

Паз’ обрта сад, који ме усмери умоменту како је однос између познатог нам и непознатог  у животу, тој  свеукупности знања, неизмерно велик  али је трајање нашег живота (у просеку) довољно дууго – за сврху му.Јер, неприлично је мислити да је живот прекратак за сазнања и постизања, а предуг за патње.Не постигнемо ли жељено у животу нетреба сву кривицу одма приписати објективним тешкоћама и околностима,него реално то посматрати у неусклађености наших жеља са нашом правом природом тјст несхваћању и непризнавању властитих слабости. 

33-1_zpse57d5330.jpg 

Уосталом нисмо ни поучени да истине откривамо сами за себе него се претварамо у имитаторе и пуке следбенике и то остајемо до краја трајања ,а како смо карактера различитих и истину доживљавамо на различите начине правдајући своје нехумано и деструктивно понашање изреком . . . колко људи, толико истина.Можемо, например у животу много радити а да резултати не задовоље ни нас саме нити околиш.Можемо бити веома осећајни а да не осетимо пријатељство и љубав или се пак осећати надахнуто, а мрзити људе и стварати дела без духа.Разлоге треба потражити у једностраности нашег развитка, као кад би у животу развијали само слух, а желели доживети . . . . залазак сунца.

Иако ме тема ове виртуалне прозе копка слутим краткоћу у писанију ми јер ко још поред толико понуђених мамљивости  на интернету има стрпљења да чита обимност па макар она била и трагање за формама скривеног у нашим сећањима које у дослуху са иоле креативном особом лако подлегне преформулацији значења а на које се одговор проналази само у разговору са самим собом имајући притом на уму да свака истина има своју тајну,као што свака тајна има своју истину у томе  . . што је тајна.                                         


Komentari (23)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

49 41 49 41 17:10 31.01.2013

S koro tri godine dana

Nekoliko sekundi, realnog dogadjaja; "skliznulo" je u podsvesno.
Bio sam svestan, sta mi se dogodilo; nesrecan sto ga ne mogu "kontrolisati"
Medjutim, to nesvesno se "ucmavilo" negde u memoriji. Nisam imao uticaja na to - isterati na videlo.
A, bilo mi je vazno.

Tako, skoro tri godine.

Bio sam mlad.

-Nemoj se ti "vaditi", na svoje godine. Nisi imao vremena za to, nisi hteo, zeleo; pridavao mu znacaj.
Sad te to za'vatilo - isplivalo iz tebe.

Черевићан Черевићан 08:41 01.02.2013

ПРВОМ

(тјст, г 49 41) специјална заХВАЛА за уочавање текстопостиркеми!
наравно и за присет из меморије памћења Вам.
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 17:23 31.01.2013

Kako god bilo...

... g. Čer, malo muzike iz ravnice ne može da smeta:



Черевићан Черевићан 08:14 01.02.2013

о,да

чак шта више, поштовани г Stojković-у, пасирало све глувљеми уху.ФАЛА !!!
KRALJMAJMUNA KRALJMAJMUNA 19:45 31.01.2013

Dečija guza na nošu

ала да јој уздркталом шаком, играјући се фооте, помазим коврџе на венерином брежиљку, штиркајући притом гаће своје, спремом наливен доушију,

volim ja ove vaše spermutacije, i rado se sećam sličnih sopstvenih, al kroz sve gušću maglu.
a i ne umem da napišem kao vi, su i tema i slike pogođene. baš.
a pisanje je odlično i dolično. za blog pasent (kao u naslovu).
Черевићан Черевићан 08:28 01.02.2013

сиграју

мени,пред очима све чешће, слова по тастатури кад их закуцавам у текста, драги г Кингу, па отуд и Lapsus calami-ја и у овом постираном, но . . .битно је да се . . . разумемо.

наравно,захвалан сам да сте ми текста уочили те похвалили.
benevolent benevolent 13:21 01.02.2013

Kamo lepe sreće, da smo ..

..za seks - spermni!
Черевићан Черевићан 21:20 01.02.2013

игрорек

је велика погодност језиканам матерњег , овај Ваш, benevolent, баш лего,алал !

Хвала на коментару.
Jelica Greganović Jelica Greganović 20:20 31.01.2013

Mi smo

ono čega se sećamo,
dragi Čer
Черевићан Черевићан 08:34 01.02.2013

драгами

гђо Greganović, све је добро док нас Lapsus memoriae неошине па се избркамо умозгу.стога дотад . . . .само весело. . . Хвала на јавки.
stasava stasava 22:58 31.01.2013

Pekić

"Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka. Negde na dnu ove duboke jame oni se zadržavaju i trunu, ali mi, osim izuzetno i mimo volje, nemamo mogućnosti da do njih dopremo. Možda nas oni čine ovim što jesmo, ali mi to ne znamo pouzdano, niti ćemo ikad saznati. Samo se neznatan deo memorije ponaša kao vosak, čuvajući otiske života. Ali bez kriterijuma do kojeg nam je stalo: nešto od presudnog značaja zauvek iz sećanja nestaje, nešto bez ikakvog utisnuto je u njega zauvek..." Godine koje su pojeli skakavci
Черевићан Черевићан 08:37 01.02.2013

stasava

на јавки Хвала, а што се г. Пекића тиче , Он је ипак . . .г. Пекић, текстом (те поруком) ненадјебиви.
mikele9 mikele9 11:01 01.02.2013

Elem

Елем,како старим све се чешће питам, колико вреди сећање...

kako i ja koračam istom stazom, sve sam sigurniji da je moja prošlost kostur mog života.
Hvala na tekstu dragi Gos'n Čer.
Черевићан Черевићан 11:25 01.02.2013

неизвест

рушевном стазом, и то ка ничем
исписници моји (и ја) бауљамо
трулост сећања нам указује бивше
а шта претстоји, тек ће да сазнамо

поштовани г mikele , ХВАЛА на дружењу и овај пут.
AlexDunja AlexDunja 13:02 01.02.2013

memories...

Черевићан Черевићан 20:43 01.02.2013

ние

да се речима не може доста тога указати ,а тек музиком . . . волим баш када сте са нам драга гђо AlexDunja, хвала.
fixxerus fixxerus 16:40 01.02.2013

prijatelju


sećam se da smo se sreli na buratinu
sa onim: pacijent je ili živ ili mrtav
xe xe
vidim da sad fataš na žvaku
ko i ja
sećam se kako smo od reči pravili tela
a sad vešto ta tela zamenjujemo predmetima
i polako uz pitanja svrhe
prevodimo ih iz qurčeve u teološku sferu
i evo nas na samom kraju kofe sa spermom
koju smo svaki od nas dobili na početku
kod tebe je dobrano izlizan božiji rukopis iz naslova
ali još se vidi malo
piše: use it or lose it
a kod mene se još lepi strah
da će mi se neki od poslednjih božijih darova
zaturiti u riznici lišavanja
znaš
tešim se da mi nije nešto ni žao
što je sve na svetu postalo javno
ko na nudističkoj plaži
nema više fetiša i radnjica punih medenjaka i amova
za birana intimna blaga
stoga ću poslušati tvoj savet
i
strast preusmeriti
prema
tajni
voli Te tvoj drug fixer


Черевићан Черевићан 20:37 01.02.2013

неминовност ћошета

сапатниче речи (као и ја штосам)
ућошак стерани животом што пичи
батргамо свесни све трулости наде
покушаја себе да'с на кадгод сличи

г fixxerus- у увек почаствован Вашим коментаром, захваљујем.
mirelarado mirelarado 19:47 01.02.2013

Сећања су,

кажу, као лепак: држе састављено и оно од чега нас је судбина раздвојила.

Черевићан Черевићан 20:40 01.02.2013

све

рекосте драга гђо mirelarado, а са мало речи .ХВАЛА на дружењу.
muaddib92 muaddib92 19:50 01.02.2013

Hvala

Елем,како старим све се чешће питам, колико вреди сећање.Вреди много јер без њега скоро небисмо знали да постојимо

.. бива то, драги пријатељу, чак далеко чешће него што бисмо сами себи пожелели..
Навире прво кроз сновиђења, дању нам оптерећује текуће бивствовање, сећањима оптерећујемо и секирамо своје најдраже, па нам се јопет враћају ноћом у сновима, где се измешају бивше и неостварене љубави, дружења са пријатељима који су нам били и кумови али сада то више није ТО, да о послу и послодавцима не причамо (осим о онима када смо били млади, дрчни и када смо се уз све то и зајебавали до џаџа
Али коме то све рећи, то колико вреди сећање - деци, унуцима? Мислим да ћеду и сами једнога дана схватити, када помало оматоре као ми. Па их онда, као сада нас, та сећања помало и преоптерете.
Ту се онда здудају мириси, слике, музика и онда - онда смо отишли у пичку материну.
Осим уколико ту нема неких унука, пецања/лова, или некакве алтернативне акције, ко уме и може
Ал' хајмо и да уживамо и у овоме сада па да нам овај +маторц то и отпева:


Черевићан Черевићан 21:15 01.02.2013

пажљиво

слушам +маторц-а па се присетих прочитаног о сећању . . . mnogo toga što je ostalo neoštećeno novim, bitno drugačijim sećanjima – čak ne toliko o drugima koliko o sebi. Uključujući i ono najstrašnije sećanje . . . nema veće i gore zablude od toga da smo pasivne žrtve tuđih nepodopština; naš udeo u našoj propasti uvek je veći nego što se usuđujemo da se... setimo.. .

упс, мош' се и тако размишљати на тему присета, драги г muaddib-у ,хвала на дружењу
muaddib92 muaddib92 17:21 04.02.2013

Re: пажљиво

naš udeo u našoj propasti uvek je veći nego što se usuđujemo da se...

.. слажем се. Покушавам поодавно, управо својима на послу (које стицајем околности унапређујем, а понеке и уназадим те се љуте индивидуално или пак синдикално), да кажем како им не чиним ја ни добро ни лоше, већ да свако од нас сам себи чини добро/лоше.
Баш исто је тако и мени било, па ми дође згодно: нити сам некоме велики дужник, а још важније - ни кривац, надам се бар.
Али ту некакве даље велике памети нема, за утеху ми је да сам своје слабости увек боље знао него оно можда друго, ал'изеш га, када је већ тема озбиљна, да се подсетимо како су се једни јако фини сетили једнога, да га се памти занавек:


Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana