Мис’им, одувек сам био поклоник несвесног, ваљда зато што отој тајновитости и недореку информација нисам имао.Наачи, зов (не)знања ме лагацко усмеравао ка полузнању, па шта ћеш горе отога, јаадо небијо.Синхроницитет о којем ми натукнуо Ујoмој слудијо ме начисто, а у наднаравно искрено почех несумљати ондак када ми је Верица, заћошком становала, а на коју сам, напредан пубертетлија дрко чим би јој назро преко наше башче светло усоби, на рођендану моје Секе, дала да јој уздркталом шаком, играјући се фооте, помазим коврџе на венерином брежиљку, штиркајући притом гаће своје, спермом наливен доушију,.Дотад ,није ме ни гледала бубуљичавог цвикераша
Елем,како старим све се чешће питам, колико вреди сећање.Вреди много јер без њега скоро небисмо знали да постојимо.У оно што верујеш то и постоји сви смо ми семе и потомство вечности јер у проблесцима меморије појављују се догађаји који су се већ збили са таквом оштрином ,огољени и јасни, какви никада у реалности не беху. Сећање им даје геометрију кристала, сложеност фуге.Оно је царство у које можемо да се вратимо, ми старији,посебно, па макар и у непримеренонам,пубертетско.Јер зло је заборавити одједном, боље је заборављати полако, човек се најстрашније руши када се изнутра руши.Но инас има разних.Једни живот проживе у сећању, док другима је стварност примарниа. Јебо шта је било , ионако се неможе повратити ништа, па што се онда замајавати небитностима.
Паз’ обрта сад, који ме усмери умоменту како је однос између познатог нам и непознатог у животу, тој свеукупности знања, неизмерно велик али је трајање нашег живота (у просеку) довољно дууго – за сврху му.Јер, неприлично је мислити да је живот прекратак за сазнања и постизања, а предуг за патње.Не постигнемо ли жељено у животу нетреба сву кривицу одма приписати објективним тешкоћама и околностима,него реално то посматрати у неусклађености наших жеља са нашом правом природом тјст несхваћању и непризнавању властитих слабости.
Уосталом нисмо ни поучени да истине откривамо сами за себе него се претварамо у имитаторе и пуке следбенике и то остајемо до краја трајања ,а како смо карактера различитих и истину доживљавамо на различите начине правдајући своје нехумано и деструктивно понашање изреком . . . колко људи, толико истина.Можемо, например у животу много радити а да резултати не задовоље ни нас саме нити околиш.Можемо бити веома осећајни а да не осетимо пријатељство и љубав или се пак осећати надахнуто, а мрзити људе и стварати дела без духа.Разлоге треба потражити у једностраности нашег развитка, као кад би у животу развијали само слух, а желели доживети . . . . залазак сунца.