What happened to my cigar commercial?

Ovi praznični dani - skoro dve nedelje odsustvovanja sa posla, jer svaka firma i ustanova gleda da spoji sva moguca crvena slova u kalendaru - posveceni su generalnom besposličarenju. Razmenjuju se posete rodbini i prijetaljima, jede se i pije preko svake mere dok onaj mali ostatak dana čovek provede usidren ispred TV-a ili kompjutera ubijajuci mamurluk ili gorušicu, gledajuci da kako-tako ubije vreme do sledece posete ili sledeceg prežderavanja i oblokavanja ...

Kako za koga, naravno!

Meni su veoma dragi ovi dani praznika iz jednog sasvim posebnog razloga. Naime, postojao je jedan poveci period u mom životu, tokom druge polovine mojih dvadesetih, kada sam bio nezaposlen. Imati preko 25 znači biti u punoj životnoj snazi, sa gomilom dobrih ideja i velikom željom da se negde, nekako, uključiš i primeniš svoješ sposobnosti. Nemati mogucnost da to nekako i ostvariš doprinosi zaista užasnom osecaju beskorisnosti i osujecenosti, dubokom i rekao bih egzistencijalnom osecaju neprilagodjenosti. Posle nekog vremena sam bio spreman da radim bilo gde i bilo šta, samo da budem od neke koristi i da se ne osecam tako bedno što sam de fakto niko i ništa u ovom društvu.

U to vreme su dani praznika bili dani kada se nisam osecao tako jadno, jer su svi oko mene bili kod kuce i moja nezaposlenost nije bila baš onoliko vidljiva i opterecujuca. Naravno, bio sam bez para ali ipak sam u vreme praznika uspevao da odagnam sve te crne misli o vlastitoj nesposobnosti i neuspešnosti. Ako me niko nije pitao za posao - a ljudi oko mene su više-manje znali da sam vec dugo bez posla - prolazili su nedelje a da ne pomislim na sve to ...

No praznici bi došli i prošli a onda je došao i taj dana kada su svi polako krenuli da se vracaju na posao dok sam ja ostajao sam sa svojom sumornom dokolicom. Bio bi januar, hladan, dosadan, sa puno umornih i namrgadjenih ljudi oko mene. Ja bih se tada zatvarao u sobu, okružio se knjigama, muzikom i filmovima i generalno gledao da ne dolazim u kontakt sa drugim ljudima.

Umeo sam tako da ne izlazim do prvih toplih dana, kada sam - recimo krajem februara - polako izlazio da vozim bicikl ili ubijam vreme u dugim-višesatnim šetnjama ... Sa dolaskom proleca su stvari nakako same od sebe počinjale da se razvedravaju.

Kako preživeti nezaposlenost?

Biti nezaposlen znači da nemaš svoj stan ili svoju kucu vec se - često nakon burnih studentskih dana slobode - vracaš kod roditelja, ili pak nikada ne dobijaš priliku da se od njih odseliš. Ostaješ večito zakopan u svojoj dečijoj-tinejdžerskj sobi i ta četiri zida postaju neka vrsta grobnice za sve tvoje snove - o karijeri, o braku, o porodici, o uspehu u životu ... Prisecaš se kako si kao balavac-panker razmišlajo kako se nikada neceš promeniti, nikada neceš raditi za kapitaliste, nikada se neceš ženiti bez prave i istinske ljubavi, i kako ceš uvek ostati slobodan i svoj ... I onda vidiš da je to ustvari postalo više kao neka vrsta prokletstva nego blagoslova.

Biti nezaposlen znači da nemaš stalan posao, ali postoji ipak dosta prilika za privremene i povremene poslove. Tu dolazimo do onog - bilo gde i bilo šta, samo da se zarade neke pare. Pri čemu pod neke pare podrazumevam zaista beznačajne sume. Posle nekog vremena, konačno zaraditi hiljadarku - radeci neke glupe fizičke poslove - imalo je takoreci lekovito dejstvo. Secam se jednom sam posle dve-tri nedelje bez kinte, zaradio hiljadarku i odmah sam otišao do trafike da kupim sebi paklicu cigareta. Uz cigarete sam kupio i jednu od onih malih, jeftinih knjiga što ih prodaju na trafikama i otišao sam u park gde sam samo sedeo i pušio cigarete jednu za drugom, osecajuci se zaista fenomenalno. Ostatak para sam umeo da razvučem na još nedelju dana, ako ne i više ...

Biti nezaposlen znači da te rodbina više-manje sažaljeva i da od njih uvek kapne neka simbolična para ili prilika (ili bar preporuka) za posao. Iako ti je neprijatno da to primiš, veci bi bio greh odbiti ... Dakle za ono najosnovnije (stan, hrana, komunalije) ti pare ne trebaju - jer živiš na grbači roditelja, dok ono malo para koje dobiješ sa strane ili zaradiš na onim sitnim poslovima - ostanu za cigarete ili za poneko pice u kafani jednom nedeljno, po pravilu subotom uveče ...

Jasno je da je pred tobom dilema - kvalitet ili kvantitet? I jasno je da ceš se ipak odlučiti za kvantitet. Možeš kupiti paklicu skupljih cigareta i ekonomisati sa njima (recimo pet cigareta dnevno, pa onda na koliko sati po jednu, kao ekove da piješ) ili ceš uzeti dve paklice onih jeftinijih i pušiti opušteno koliko ti je volja. Kada konačno izadješ medju ljude, sa 300-400 dinara u džepu, možeš piti skuplja pica na brzaka ili ceš piti zidarsko pivo i stajati za šankom razvlačeci flašu bar sat vremena (pošto ne izbivaš često iz kuce ionako nisi u formi sa picem, pa ti više od tri nisu ni potrebna da se napiješ). Pošto si bez ičega, ne pada ti na pamet da širiš krug prijatelja (blam te je da vidjaš i one koje imaš, jer te na neki način podsecaju da oni mogu ono što ne možeš ti) niti da tražiš devojku (naprosto ne znaš šta bi tek radio da imaš vezu). I tako idu dani nekako ...

Biti nezaposlen znači da imaš vremena koliko ti je volja, ali valja ga rasporediti! Pošto sam se osecao veoma bedno tokom dana, uvek sam gledao da prespavam onaj period izmedju 7 ujutro i 3 popodne - baš kada su ljudi na poslu. Nekako sam se osecao manje bedno kada sam funkcionisao u periodu kada su ljudi oko mene bili van posla. Njima ručak posle napornog radnog dana, meni doručak posle maratonskog spavanja. Gledao sam da živim nocu, u vreme kada su ostali išli u krevet ja sam počinjao da funkcionišem - čitam knjige (opštinska biblioteka je uvek bila veliki spas za mene, takoreci besplatna a veoma izdašna, ma koliko da je čitalac izbirljiv), preslušavam novu muziku (nabavljao sam je razmenjujuci diskove sa prijateljima ili mukotrpno skidajuci albume sa interneta), gledam filmove (razmenjujuci sa prijateljima DVD kolekcije - sa po 6 filmova od kojih su po pravilu bila dva dobra a četiri veoma loša, ali ih ipak odgledaš - kupljene na pijacama ili od lokalnih dilera), koliko-toliko surfujem internetom (bilo je to još uvek vreme dial-upa i radio sam najčešce tako što sam sejvovao otvorene stranice pa ih čitao oflajn) ... I onda, kada je bilo vreme da se ide u krevet, najveci problem mi je bio da zaspim zbog buke koju prave ljudi koji se spremaju da idu na posao, kao i svi ti automobili i autobusi koji ispod mog prozora prevoze iste te ljude na posao  ...

Biti nezaposlen znači da moraš čuvati zdravlje, jer nemaš zdravstveno osiguranje. Mislim, možeš da se izboriš za zdravstveno osiguranje kao nezaposleno lice, ali se moj pokušaj jedne takve borbe završio vec na prvom šalteru u SIZ-u za zdravstvo, gde mi je radnica dala jednu gusto kucano A4 stranicu sa spiskom svih potrebnih dokumenata neophodnih da bi dobio zdravstveno osiguranje kao nezaposleno lice. I tako sam nekoliko godina bio bez zdravstvene knjižice i imperativ je bio biti i ostati zdrav! I srecom, vecih problema nisam imao! Mada bio sam i mladji i nije me hvatalo baš sve ...

I na kraju biti nezaposlen znači da moraš da tražiš posao. I do onog momenta kada si spreman da prihvatiš bilo kakav posao bilo gde (u jednom momentu sam tvrdio da bih ja mogao da budem vozač, dok su me jednom drugom prilikom uveravali da treba da prihvatim posao prodavca knjiga, onog što ide po firmama i
nudi razne enciklopedije i sabrana dela na metar) prodje zaista puno vremena ... I na kraju se zaposliš sasvim slučajno i iz sasvim čudnih razloga. Ja sam se zaposlio samo zato što se moja najbolja drugarica selila u inostranstvo i - pošto je svakako davala otkaz na poslu - preporučila je mene kao najbolju zamenu
i evo ja sam još uvek na tom radnom mestu.

Danas na period nezaposlenosti gledam kao na jedan užasan period u mom životu i nikada nikome ne bih poželeo da prolazi kroz sve to. Posao je u pravom smislu reči svetinja i on daje smisao našim životima. Nemati posao - koliko god da vam se čini simpatična ideja lenčarenja i "vremena za sebe" -  znači ne doprinositi, ne pomagati, ne biti uključen, ne razvijati se, ne kretati se nikuda ... Sve to uz onaj užasan osecaj nesposobnosti, neadekvatnosti i neprilagodjenosti, a u tome nema ničeg pozitivnog, romantičnog ni lepog.

Zato, Mir Božiji Hristos se rodi! Uživajte dok praznici traju, ali se sa još vecim uživanjem vratite na posao u utorak. Budite srecni što imate gde da se vratite i setite se svih onih koji su tog tmurnog i hladnog januarskog jutra ostali u krevetu razmišljajuci o svom jadu i čemeru neizvesnosti koju donosi nezaposlenost ... Mnogi od njih nisu više mladi, mnogi imaju porodice, decu, stare roditelje, na njima je da zarade a nemaju gde i kako.

Pred vama je nova radna godina i gledajte na to kao na privilegiju, pa makar dirinčili za 20 000. Ima onih koji bi sve dali da budu na vašem mestu!