RAZLOZI ZBOG KOJIH NOVINARI ŽIVE KRATKO

Да ли знате шта је заједничко селектору фудбалске репрезентације, музичком сараднику у радио станици и уреднику новина? Повезује их то што су готово сви који прате резултате њиховог рада убеђени да им посао и не иде баш од руке (ублажена верзија квалификације) и да су баш они као створени за те послове.

Свако ко воли фудбал одувек је знао како треба саставити национални тим; нема пасионираног љубитеља музике који није сигуран да би његов музички укус подигао слушаност радио станице до неслућених размера; међу површним читаоцима новина мало је коме јасно чему уопште служи уредник, када би они о'час посла саставили новине, а већина је у стању да их сама и напише.

Стицајем околности, ја сам упућен на ове последње. И, ево шта кажу:

- Шта ће вам овај на насловној страни? Побогу, па има много заслужнијих од њега! - питање је уобичајено и односи на сваког ко се нађе на насловној страни.

- Зашто њега рекламирате кад ме баш тај највише оговара? - није мало оних који у сваком чланку виде рекламирање, без обзира на тематику и контекст.

- Зар његова слика у новинама? – буне се они који новине доживљавају као фото-албум који се, као и сваки албум, само прелиста не би ли се у њему препознао неко од комшија. За разлику од прекоревања, за њих је читање натчовечански напор.

- Докле више тај север, дајте нешто о нама с југа! – кажу јужњаци, који нешто о себи не очекују толико због себе, колико због оних са севера... У инат!

- Докле више тај југ, дајте нешто и о нама са севера! – кажу северњаци, који написе о себи очекују због оних с југа... У инат!

- Докле више тих црквених тема? Па нису то црквене новине! – прекоревају модернисти.

- Нисте довољно посвећени цркви, замериће вам... – мргодни су традиционалисти.

- Не памтим када сте писали о нама! – јављају се они који ни сами не налазе повод за писање о њима, када о томе буду упитани.

- Нисте дошли на наш програм, нити сте о томе било шта написали. Шта ви имате против нас? – питају они које баш мрзи да на своје скупове позову новинаре, али их зато проклињу када се испостави да новинари нису видовити.

- С којим правом сте скратили писмо које сам вам послао? Доста ми је те ваше цензуре, идемо на суд! - извичу се они који нам за објављивање шаљу писма на 20 А4 страница, густо куцаних, механичком писаћом машином.

- А зашто ја не добијам ваше новине? Јесам ли ја то кажњен? - увређени су они из чије касније реченице схватимо да се никада нису ни пријавили за добијање истих, али су их ипак очекивали.

- Шаљемо вам оглас за нашу приредбу и молимо да га објавите бесплатно. Знате да смо ми сиромашна организација и да немамо да вам платимо... – пишу неки, а у огласу им подужа листа организатора, суорганизатора, спонзора и учесника приредбе, од којих је касније већина веоооома задовољна финансијском надокнадом која им је уручена на име уложеног труда. Свима све плаћено, а новине су ионако свачије.

- Зашто сте наше село сместили на доњу половину стране, а оно друго на горњу? Ако, само ви и даље радите против нас... – прозивају неки и за своју љутњу прилажу аргумент да су они пре оних других окречили цркву. (...)

(Наставиће се, чим уредник залечи мигрену.)