Boja zvuka

Šta bi mogao biti razlog što u simfonijskom orkestru postoji više violina, pa tako na istoj muzičkoj deonici „boje" zvuk, umesto da svira najbolji violinista pa se ostali violinisti zamene elektronikom na sledeći način:

      • Sviranje tog jednog violiniste se snima mikrofonom

      • N puta po N kanala se tom sviranju doda slučajni mali šum, fazni i amplitudni, sve pojača pa pusti preko N zvučnika tamo gde su nekad bile violine ostalih izvođača

Kakvo pitanje takav i mogući odgovor - ko zna šta bi mogao biti razlog, možda ljudi prave kvalitetniji šum od elektronike.

Priča juče žena, ne moja nego naša, kako joj je prvi muž pre više od jedne decenije otišao u večna lovišta.

Neverovatna priča!

Moja „obrazovana" pretpostavka - žena je vanredno inteligentna i kreativna pa mora da joj je i taj prvi muž bio u nekoj epsilon okolini unutar tog podprostora (ok, znam da se mnoge žene sad kikoću ili bore za vazduh od neverice).

Uvod: Muž joj je voleo praktične šale

Razrada: Jedna od pretposlednjih šala mu je bila da se u odelu i lepo skrivenoj opremi „udavio" u baštenskom jezercetu tako što mu je lice bilo ispod površine vode, oči staklene i otvorene, videli ste već slične kompozicije na kursu iz istorije umetnosti. Usput je ostavljao „samoubilačke" poruke na papirićima iza sebe (ok, znam, one nisu potrebne, ali ovo je bila igra).

Zaključak: U sky-is-the-limit maniru dasa je u poslednjoj predstavi imao bug u sistemu pa se u obližnjoj šumi stvarno obesio i tako otišao na to nebo i nikad nećemo saznati kako i zašto mu je popustila koncentracija i gde je bio bug.

Ok, on je obojio život i sebi i okolini, igrao se, svi volimo da se igramo i nisu nam strane praktične šale.

Lekcija je prosta, ih lekcija, ko voli lekcije - ne igrati se sa granicama dok nemamo pouzdane informacije da je život iza granice kvalitetiji ili da ćemo umeti da se vratimo. Ili dok nas nekako stečeno iskustvo, lično ili tuđe, u to ne „ubedi".

A ako ih imamo, informacije tj, onda je, valjda, red da ih podelimo sa bližnjima tako što ćemo da ih zabeležimo negde pre nego što odemo.

I ja sam voleo praktične šale pre, više nego danas, ali kada sam u luna parku rođenoj ženi iza leđa neprimetno odvezao i sakrio iza velikog žbuna rođeno dete, pa se vratio i pitao je gde je dete, tu mi je nekako blistava karijera i usporila, preko par rođenih plavo-smeđih očiju i rasklimanih zuba.

Ali sve su to neki preko potrebni zakoni termodinamike, pa ostalih mehanika na delu, u svom uzbudljivom potencijalu i naponu kreativnosti, igri pomeranja energije iz jednog sveta u drugi, retko lični nego najčešće zajednički.

Svet je šaren i sve šareniji, sve veličanstveniji, u stvari, ma kako ponekad biva rastezan i tužnim kukicama.

Da ga nema ne bi bilo ni nas, a ako bi nas bilo trebalo bi ga izmisliti.

U stvari, mi i postojimo da bismo ga dalje izmišljali :)